На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

и кретања хране. Његова је колиба била, као и многи, језива. Савијајући се у доњем делу леђа, ушли смо у веранду и без превијања ушли у колибу. За столом је сједио струк, раскуцан, сав у тетоважама, мршав мушкарац по надимку Кхариа. Од мишића на његовом телу биле су видљиве само кости.

      – Велика Кхариа. – поздравио је свог господара без одбацивања. Плафон је наизглед изграђен за хобите и патуљке.

      – Одлично, ако се не шалите. – бивши осуђеник је назално одговорио зубом без зуба. Нисам се одвајала баш попут свог пријатеља, стајала сам на вратима и чекала позивницу. – Седи, само дођи.

      – Да ли ћете бити Водиару? – питао је мој.

      – И шта је ту? питала је Кхариа.

      – Наравно, какво тржиште овде. – радосно је одговорио и ставио на сто литарску боцу вотке.

      – Па, сипајмо га. – затвореник је узео балон и одштампао га и сипао у криглу. – уђите, седните, драги гости, сместите се код куће. – Сугерисао је и испирао из грла, а затим га испрао из кригле. – Хааа!!! издахнуо је и раширио очи. – Само сам ја, као мајка, сахрањена од предјела, са ваљаном лоптом, а не проклета ствар. Само црни кавијар. Већ ми се стеже у грлу. Хоћеш, пођи у подрум.

      – дијатеза, кажете? Објаснио сам.

      – ста?? питала је Кхариа. – ко је ово?

      – Ово је мој фраер, тачан и није осуђен. – објаснио је мој.

      – А какво си чудо? – Такође сам храбро питао затвореника.

      – Тихо, тихо момци не трубе. – уверавао је мој и увео ми власника капут. «Ово је мој ујак са двадесетгодишњом казном.»

      – Двадесетпетогодишњак … – исправила се Кхариа. – Па, останите млади у подруму?! Нећете послати своју жену?

      – И шта? Могу убити. – предложио је мој.

      – Твој посао. рече Кхариа и сипа себи још једну вотку. – Пегле нема. – и гурнуо је према мени.

      – Седите, душо, лижем, а ти ћеш радити ноћу.

      – Фретс. – одговори мој.

      Успео сам се под, запалио шибицу и био запањен; на полицама су били комади тридесет три литарске лименке конзервираног црног кавијара. Извадио сам двије конзерве.

      Само смо узели пола литра из једне кригле, заузврат, као да су шифир, када су два полицајца ушла у кућу.

      – Па, Хариа? – возили су се. – Ниси се имао времена да се наслонимо и вепар из Трговинске жене украо? Дођи, спакуј се, пођи с нама.

      – Зашто? – питао је мој.

      – Дајте признање. Да ли желиш с њим, Василиса? – сугерише дебели и плитки полицајац.

      – У основи, уместо тога можете да радите. – Додао је мршавог и дугог полицајца.

      – Али курац си то погодио!! – пијани Кхариа јецао, узео је чекић и два ексера на сто педесет милиметара са прозора и следећег је приковао ноге дрвеним подом, не скидајући папуче, не нагуравајући се и, изгледа, не осећајући бол. Крпа полако натопљена папуче. «Сад ме узми, али не дирај моју нећакињу, иначе ћете сами отићи до канте… Па.., слаба?». Нисам украо вепра, нећу видети век воље.

      – Па, ти си будала, Хариа. – Извучено подебљано.

      – Тачно,