На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

ти је разлика, реци то!

      – Ок.

      – Помозите, иначе се ове марелице ухвате у нашој Русији, ми се уопште не сматрамо лекарима за људе…

      – Хеј, урадићу то, брате. – И готово.

      На тржишту је други Грузијац тужно-тужно и плаче. Трећи Грузијац се примакне њему, мали и баца коцку карата који му се спотичу по носу.

      – Хеј Гиви, шта је тако тужно?? Идемо на ствар (дупе) са игром?!

      – Хеј вах вах, остави ме на миру, да!! Видите стомак? Доста, већ одиграно. Оче, бит ћеш ускоро.

      – Ееееее?! – трећи Грузијанац се спотакнуо и, застајући, погледао ујака…

      напомена 13

      Извините, пријавите се на кккк…

      И била је она мрачна зима, пре годишњице Санкт Петербурга, уочи празника Светог Николе Чудесног, чувара свих шарада и бескућника, и то тако да су се сви православни припремали за цркву, а какве мисли су са собом носили био је њихов посао. Нисам могао да се одвојим од богиње Лењина, са којом се владајућа странка борила читаво детињство и младост, и тада сам завршио школу, па перестројку, и какве врсте, и богови су обновљени од Лењина до Исуса, ти желиш Јехову, а ти желиш Аллаха, Крсну, Хоћу, нећу… Да одаберем који ти се свиђа или свиђа?! Чак су и комунисти, који имају истину да нема Бога, почели да верују у своје. Модни и гласачи воле. Судњи дан, паралелни са светом, ванземаљци, укратко, сметају мозак људи како не би бесни и не питали за храну. Промена свега. А вера је сумња и знање, а фанатизам је понт једни пред другима. Као што је један православни рекао: православни нису хришћани, али Алахакбар треба да побије све. Укратко, Божији рад, то је лична ствар. Седели смо у Лаврској шуми, зими сам се уплашио и покушао да растопим огањ смрзнутог трупца, којег су монаси чували за критичне дане, а они имају градско грејање. И зашто се удавити? А онда, по укусу врућег. У животу бескућника топло недостаје топли оброк, посебно зими. Кобасице, практична храна и друга брза храна одавно су постали досадни. Али главна ствар је била пред нама. Касније се појавио Лецх, надимак Хуманоид. Окружни полицајац дозволио му је да пуши када му је било дванаест година, јер се његова мајка полудјела од жестоког пића.

      – Раст није изашао, па пушите. рекао је Хуманоиду, који је био поносан на то као комунистички поредак у совјетским временима. Избацили су га из интерната због мртваца јер је силовао учитељицу, а она је дала отказ. Управо речено:

      – убићу ако не даш!! – дала је страх за свој живот. Иако је била још два висока, зуби су јој били трије мањи од његових кљова.

      – Па, јеси ли добио алкохол? Питао сам.

      – Да. одговорио је и сео код ватре која је једва горела, али. Тарзан је још једном доказао свој надимак. Ипак сам запалио ове смрзнуте трупце. Он је искусни затвореник, деветнаест година затвора иза себе, остављен у Совдепу и ушао у демократију, исписали су га из колибе и помогли мајци да се очисти чим су продали стан у којем је одрастао и живео цео живот у зони. Био је кул, постао је лопов и ослобођен као просјак, али виђење то није рекао. Преобратио се у професора-бизнисмена,