На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

ћу вас све проклет!!!! – Серапхим избуљи очи и нехотице извуче старомодно.

      – Али нема потребе за прдењем. – приметио је дежурни официр.

      – Да, тако псује. – додао је полицајац који је стајао позади. Серафим је још више разоткрио његове коси очи, од којих су зјенице: једна је тамнозелене, а друга свијетлосмеђа.

      – Да ли желите да вас одмах проклетим? – упита здрава са пиштољем. – укратко, изаћи ћете, надстрешница у нашој штали у нашем одељењу сада да очистимо.

      – И ја ћу се жалити тужиоцу у име Православне цркве. – Друг говеда се намрштио.

      – Оставио, лубенице, да ли си из западне Украјине? Степан, затвори то.

      Ујутро су нас пустили, а остали смо без Серафима, био је приморан да чисти ВЦ. До ручка нас је дохватио и ми смо се помолили и упутили се ка видљивим продајним местима…

      напомена 8

      Служио сам по уговору…

      Ја сам такође служио према уговору, мада у одсуству, из речи становника ове Ноцхлезхке и да се не збуним у причама и догађајима, ја сам, све написано у овом циклусу: (белешке из Искусног потомства световног живота (Бум)), изједначио са номинативним ликом, врсте прича о Василију Теркину, наравно, ако би неко читао о њему. Чуо сам само за његове подвиге, које су вршили различити борци, у различито време. Генерално, служио сам … «Ја» је име главног јунака мојих белешки, имајте на уму… Генерално, и служио сам на основу уговора. Две недеље смо били у патроли и вратили се у базу. Приближавајући се, погодио нас је, да тако кажем, демобилизациони акорд: Чечени су провоцирали пуцање два положаја између себе и били смо ухваћени у унакрсну ватру и морали смо да седимо у реку, врат цео дан, а кад су команданти то разрешили, дочекали смо нас и загрели хероји, штета је што су само три наше групе биле натопљене на прелазу државне границе. Небеско краљевство је са њима, мада је међу њима био један муслиман, а онда Аллах Акбар.

      Након прања у купатилу и преношења смрдљиве одеће у дом, кренули смо у законити двонедељни одмор. Шетали смо и досадили смо, чекајући ново путовање. Некако стојимо на вратима базе и видимо локалног становника како долази и, изгледа, до нас.

      – Шта вам треба? питали смо га.

      – Хеј, брате, дај ми два кирзуха? – Приближавајући се, упитао је оријентално смешним нагласком, две церадне чизме.

      – Зашто?

      – Дајте ми брата, ха? Сутра, осам месеци, прошетао се овни овна и на испаши.

      – И шта, у галошима да не прођу?

      – Не, не! Шта каже глупост? – Чечен је мало узнемирен. – јарац понесе са собом.

      – Зашто? Питао сам невољко.

      – Шта, овце су јеле, козе иду на испашу? – са ироничним наредником. – Не разумем зашто су ти потребне чизме?!

      – Ваи, не, јастук задњих ногу козе појавио се, да? И купус који лебди, вреће, како се сећати са женом.

      – Хеј, јеси ли сањар?! И колико новца ћете дати?

      – Вах, зашто новац, пацов. Цхацха винске коже, да. Кратка чача.

      – У реду, само погледајте, ако се будало, упуцаћу вас као шакала.

      – Зашто тако безобразан? Салим не вара.