На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

да их поправим за вечност, а сада се сећам још нечега… Сетио сам се и почео да тражим брзином која вам је потребна јер се тржиште затвара и пре него што је не могу посјетити због посла за који сам забринут и савестан. Гледам, први Грузијац стоји иза пулта, испред њега је бачва и на њему натпис: «жива риба!» Прилазим му и питам. Наш град је мали и у вези са професионалним активностима, готово сваког становника знам по имену и презимену. Укратко, обраћам му се именом.

      – Здраво, Генатсвале! Поздравио сам га.

      – Цабарет Јеба, брате! одговори радосно.

      – Шта, продајете живу рибу?

      – Да. – невољко је одговорио. Зашто нерадо? А зато што је он мој супарник, он ме непрестано гњави. Погледао сам у бачву и питао.

      – И шта она плива уз твој трбух горе?

      – Тихо, мукотрпно. упозорио је. – Не видите, она спава. Време касније, током једног дана, утркало се попут саиге по планинама, у води у бачви. Да?!

      – Да?! – Погледао сам ближе у бачву и оштро одмахивао главом на стражњој страни. – Фууу!! Зашто она тако смрди на тебе??

      – да ли си глуп?? Кад спавате, чиме контролирате себе?? Иди, не труди се да радиш. Цео клијент се уплашио, свог глупог питања, а такође и интелектуалац?! Вах вах, дођи одавде … – Гиви, која је била у журби да се повуче, повукући се према мени, наставила је у потјери.

      Идем даље: други Грузијац стоји, продаје марелицу. Нико други, сви су се већ увијели.

      – колико марелице? Питам.

      – Пет десет рубаља, килограм! одговорио је.

      – Слушајте, јесте ли нови? Пре вас нисам видео. Питао сам.

      – Ја сам брат Гиви, пресељен јуче.

      – А ја сам лекар, видите, видите болницу? Ја радим тамо. У близини маркета.

      – видим.

      – Слушај, имам само двадесет рубаља. Тежите двадесет, молим вас.

      – Хеј, срање, не видиш, преостао је један килограм. Узми све.

      – Да, журим са послом у журби с посла, ако потрчим кући, закаснит ћу за посету. Продати по двадесет?! Молим те. Помозите ми и некако ћу вам касније помоћи.

      – Нат!! – одсече други Грузијски. – Шта тежим двадесет тебе, а где остало? Један килограм се узима, а пола килограма нето. Гомила… шта, да ли ћу јести? Шта сам ја, магаре? Иди мозак не јеби се. Иди, не сметај… Уриук, Уриук! Свјежа масна кајсије!!! – Не приметивши доктора, почео је да виче Грузије на празно тржиште. Доктор је устао и рекао пре одласка.

      – Онда. Доћи ћеш у моју болницу. «А ја, тужни доктор, отишао сам, сећајући се свега.» – Ухватите се, шкрт…

      И сигурно. Следећег дана, овај други Грузијац, који није продао последњи килограм кајсије, појео га је неопрану и отрован је. Дошао је код мене – лекара без одређеног места становања, изнајмио собу у овом граду, а ја сам стекао диплому лекара у московском прелазу под називом «Окхотни Ријад». Али чињеница да смо доктори бескућници је тачна. Тамо где је епидемија, ми живимо тамо, где је и рат, чак и тамо где желим да радим, јер сам искусно потомство световног живота! Тако сам стигао овде у провинцији