На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

сагниће се и одскочити, а метак ће, попут бизки проврта: одлетети ће, вратити се; онда приметите, онда пропустите. Тако је она одвезла нагнување у шуму.

      – Ех!! – Напето је изговарао посматрајући зеца, деловодника и ударио о земљу аутоматском машином, погнуо главу. – Ово је цхацха. Узалуд су звали Абрек.

      – Да, тачно, Чача је шкиљио. – подржани корпорал.

      – Не очајавајте господо другови, војници. – Утешио сам се, приватно, не сећам се какве трупе Руске Федерације, узео сам митраљез, одврнуо пригушивач, приметио сам како ћу дати волеј целом кварту, па чак и да не журим, па је семе пало са појаса и код овна који је стајао леђима до нас изведени органи, то јест на руском – јаја. Ован је скочио три метра на врх, слетио снажно, интензивно се испразнио попут митраљеза, викао као батаљон нашег оца, не, очух команданта батаљона и, раздраживши било које зрело стадо стада, побегао је на врх планине. Пљесак од пуцања већ је био при врху и потакнут дрхтавањем масивног сњежног вјешања, што је довело до стварања лавина, које су добровољно клизнуле с друге стране литице, спајајући трећину стада и осам жутих села. Било је жртава не само међу људима, већ и међу локалним становницима. Прешли смо у благоваоницу са леве стране и нисмо, издајући једни друге, ходали као да се ништа није догодило.

      Ручак лошег дана!!

      Након киселог оброка, поново смо наставили заслужени одмор на локалној разини, који нам је дао очух из чина пуковника. Ухвативши Духа, наредник му је наредио да се попне на високу стијену с избочином с којега је могао да види цело старо село, које је остало даље од прелаза лавине. Или боље речено његова чајна кућа у којој су данима седели локални бескућници. Његов задатак је био да растјера посетиоце уз помоћ аутоматског реда по сломљеном крову локалног кафића поред трговинског дела овог погодног места.

      Стари Гиви полако, држећи се, пришао је пабу. Комшија који га је приметио махнуо му је и гостољубиво га позвао за свој сто. Стари Гиви није обраћао пажњу, као да се окреће, и окренувши нос, сјео је за слободан сто. Дебели средовјечни конобар долетио је до њега да скочи.

      – А јебача, оче, ма, како ти је здравље?

      – ста је слепо, схцхто, не видис ме зивог!!

      – Шта је дошло?

      – прождире. Чујте зарежа деда. – Да?!

      Масни средовјечни конобар погледао је стару Гиви подигнуте обрве према горе.

      – Дајте ми роштиљ, да?! Од таквог, из здравог меса, што је била здрава овна. Чист рез ножем… Здрава ћевапа. – избуљио је лево око и зашкрипао десним, подигао мали прст Гиви.

      конобар је одлетео. А онда је почело и гранатирање крова. Сви посетиоци и кафићи били су раштркани ко одакле. Стари Гиви сам упорно је чекао наредбу. Залутали метак погодио је шешир и бацио га на земљу. Гиви се није померао под коренима Буденовског бркова. Тренутак касније, руски војници су лајали у кафићу.

      Са собом смо узимали винске коже и ћевапе. Није нам требао новац. Укуцавши све потребно јестиво, повукли смо се. Гиви је чекао.

      Приметивши да војника више нема, посетиоци