На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

поштовани осуђеник, бојник ФСБ-а, пензионер, инвалид и све то у комбинацији, поготово јер сам све ово знао у одсуству, нити тамо где га није било, изненада се пробудио из снажног хркања из суседне говорнице и, тачније, осетио сам затворену, ноћну, квадратну собу око мене и плафон изнад. Све сам осетила и нисам се сетила или нисам разумела где сам?! Зидови су ми тако сломили ум. Одлучио сам се попети на «мини бину», где сам раније седео, и нога ми је пала у рупу, и тамо је све као у заливу. Вриснуо сам и пробудио се, ритмичким хркањем, сањајући генералову ћерку, другова наредника и возача на пола радног времена. Био је уплашен и чак је трептао попут Циганина, дробивши му прса, али одједном је ценио ситуацију, али није веровао у духа. Ја сам, без вештине, псовао за помоћ, покушавајући да избијем бар неку рупу у околном зиду, али моји напори су били бескорисни и хркање није престајало.

      А у то време, с друге стране тоалета, један возач кочија, наредник је већ позвао појачања, а двојица, не очекујући арапску храну од теста и пилетине, мачке и псе купљене за ништа, већ су трчала у помоћ колеги и колеги.

      Чуо сам гласове са друге стране кабине, али то није помогло да се смањи главобоља мамурлука.

      – Ко је овде? – питао је један од њих.

      – Ево ме, а ко си ти? Питао сам.

      – Ја? сад знате…

      – разбијте замак!! – Питао сам другог и није било тешко то урадити с топом јуришне пушке. Врата су се отворила. Испред мене су стајала три запањена малолетника, један успут, прекрижених очију, у униформи сличној полицајцу. Онда су ме одвели у најближу полицијску станицу, а тоалет хркање никада није утихнуло.

      Стражар је дуго размишљао како навести разлог притвора са дужности у извештају. И наведено на следећи начин:

      «… Затворен, док је покушавао да пљачка садржај биолошког тоалета изнутра, скривајући се од правде помоћу катанца, споља.»

      Сви су се забављали, посебно зато што је претходни заточеник, који је био присиљен да очисти неку канцеларију, покушао да побегне и заглавио се на врху између таванице на прозору и избочених ребара осамдесетих векова ковања решетке из осамнаестог века. Позвани су ватрогасци, тачније, борци ватром, а ватрогасци су ти који су је запалили. Нажалост, Министарство за ванредне ситуације још није пронађено. Они су га питали:

      – Шта сте заглавили?

      – пуби и јаја!! одговорио је са сузама у очима. Такође су га спасили и послали да очисти кућу, која је била без прозора. Напротив, одбио сам рекавши да ћу прекинути свој живот ако и даље крше моја уставна права и приморати ме да уклоним њихова срања у тоалет. Смејали су се уставу и заменили моју казну ударајући ме у бубрезима, након чега сам почео да пишем ноћу, испрва крвљу, а потом и содом. Али тоалет се није опрао!! А ја сам за сат времена пројурио пространствима ноћног Невског проспекта, у потрази за животом…

      напомена 4

      Методије

      Судбина ме