Melisandina Želja. Rosette

osobama koje se razvode? Kako ih utešiti? Šta da im kažeš, a da ih ne povrediš? Ma da, kad je pisan bonton razvodi nisu ni bili mogući.

      „Reći ću gospodinu Meklejnu da ti nije dobro“ rekla sam.

      On se uspaniči. „Ne, ne. Ne smem sada da ostanem bez posla, a plašim se da Meklejn samo traži razlog da me definitivno otpusti iz Midnajt rouza. Ne, samo malo da se saberem i stižem“.

      „Malo vremena da se sabereš, naravno“ ponovila sam nepoverljivo. Kajl je stvarno strašno izgledao, kosa mu je bila razbarušena, lice crveno od plakanja, bela uniforma izgužvana kao da je u njoj spavao. „Dobro. Laku noć“ pozdravila sam ga, a moja jedina želja je bila da se sklonim u sobu. Bio je ovo jedan dug dan, nisam bila u stanju nikoga da tešim, ni sebe samu.

      Klimnuo je glavom kao da nije imao poverenja u svoj glas.

      Na kratko sam svratila u kuhinju pre nego što sam se popela u sobu. Nisam bila gladna, pa sam htela da kažem ljubaznoj gospođi Mekmilijan da neću da večeram. Uputila mi je blistav osmeh i pokazala na šerpu na šporetu. „Spremam supu. Znam da je vrućina, ali ne možemo jesti samo salatu do septembra“.

      Nešto me je steglo u grlu i ja sam se pokajala. Naprasno sam promenila odgovor i zaustavila ga baš kad je hteo da mi izađe iz usta. „Obožavam supu, bez obzira da li je vrućina ili nije?.

      Pre nego što je počela da brblja ispričala sam joj šta se desilo Kajliju, bez mnogo detalja.

      „Izgleda da je stvarno potrešen razvodom“ rekla sam sedajući za sto.

      Ona odmahnu glavom i nastavi da meša supu. „To je od početka bilo osuđeno na propast. Žena mu se preselila u Edinburg pre nekoliko meseci i šuškalo se da već ima nekog drugog. Znate već kakvi su zli jezici… Nije ni on svetac, ali je vezan za ove krajeve i nije želeo da ode iz sela“.

      Sipala sam sebi malo vode iz bokala. „I zato je ostao ovde?“

      Domaćica je sipala supu u tanjire i ja istog trenutka počeh glasno da je srčem. Bila sam gladnija nego što sam mislila.

      „Kajl samo priča da mu je dosta ovog mesta, ove kuće, gospodina Meklejna, ali mu se ne ide odavde. Ko bi ga drugi zaposlio?“

      Pogledala sam je preko tanjira, radoznalo. „Zar nije završio školu za bolničare?“

      Gospođa Mekmilijan pažljivo podeli parče hleba na pola. „Jeste, naravno, ali bio je prosečan, čak loš đak. A ne bi se ni reklo da se ovde satire od posla. I često smrdi na alkohol. Neću da kažem da je pijanica, ali...“ Po njenom glasu sam zaključila da mu to zamera.

      „Ja volim ovu kuću“ rekla sam bez razmišljanja.

      Žena je bila iznenađena. „Stvarno, gospođice Bruno?“

      Spustila sam pogled na tanjir, a obrazi mi se zacrveneše. „Ovde se osećam kao da sam kod kuće“ objasnila sam. I shvatih da govorim istinu. Bez obzira na promene raspoloženja mog zanosnog pisca prijalo mi je što sam ovde, daleko od patnji koje su pritiskale moj prethodni život.

      Gospođa Mekmilijan je ponovo počela da brblja, a ja sam pojela sve iz tanjira. Misli su mi jurile po krivim i nepravilnim šinama, a cilj je bio uvek i neosporno Sebastijan Meklejn. Bila sam rastrgnuta između neverovatne potrebe da ga opet sanjam i želje da ostavim iluzije iza sebe.

      Posle nekoliko trenutka Kajl se pojavi u kuhinji, besan kao nikada do tada.

      „Prezirem Meklejna iz dna duše“ reče.

      Domaćica zastade u pola rečenica i izgrdi ga. „Sram te bilo, kako to govoriš o nekome ko te hrani“.

      „Bolje da umrem od gladi nego da imam bilo kakva posla sa njim“ ljutito odgovori. Gnev u njegovom glasu me uplaši. Nije bio poslušan sluga, to sam već shvatila, ali njegova mržnja je bila ogromna.

      Kajl je otvorio frižider i izvadio dve konzerve piva. „Laku noć drage gospođe. Idem u sobu da slavim razvod“. Ugao desnog oka mu nervozno zaigra.

      Ja i domaćica se pogledasmo bez reči i sačekasmo da on izađe.

      „Zaista nije lepo da tako priča o jadnom gospodinu Meklejnu“ bile su njene prve reči. Onda me je pogledala zbunjeno. „Jel mislite da će da se ubije?“

      Nasmejala sam se pre nego što sam uspela da se uzdržim. „Ne mislim da je taj tip“ smirila sam je.

      „Tako je. Suviše je površan da bi gajio duboka osećanja prema bilo kome“ reče ogorčeno. Briga za Kajlija ispari kao rosa na suncu i poče da mi ređa prednosti, po njenom mišljenu, boravka na selu u odnosu na grad.

      Pomogla sam joj da raspremi sudove i pođosmo svaka u svoju sobu. Ja na prvi sprat, ona u sobu blizu kuhinje, u prizemlju.

      Vrtela sam se dugo pre nego što sam zaspala, a onda sam pala u nemiran san. Ujutru su mi obrazi bili tvrdi od noćnih suza, a nisam se sećala zašto sam plakala.

      Nisam sanjala Sebastijana te noći.

      Sledeći dan je bio utorak i gospodin Meklejn je već bio neraspoložen.

      „Danas tačan ko smrt dolazi Mekintoš“ reče tužno. „Ne mogu da mu dokažem da ne treba da dolazi. Probao sam mnogo puta. Od pretnji do molbi. Izgleda da je otporan na moje pokušaje. Gori je od ptice grabljivice“.

      „Možda samo želi da bude siguran da ste dobro“ primetila sam, tek da nešto kažem.

      Zalepi pogled na mene, a onda se grohotom nasmeja. “Melisanda Bruno, ti si jedan zanimljiv lik… Dragi Mekintoš dolazi zato što smatra da mu je to obaveza, a ne zato što me posebno voli i poštuje“.

      „Obaveza? Ne razumem… Po meni, njegov jedini cilj je da Vas pregleda. Mora ipak da ima neki razlog“ rekla sam tvrdoglavo.

      Meklejn se namršti. „Draga moja… nisi valjda jedna od onih što naivno veruje u sve što vidi? Ništa nije crno ili belo, postoji i sivo, tek da znaš“.

      Ništa nisam odgovorila. Šta je trebalo da kažem? Da sam ja stvarno razlikovala samo crno i belo i da mi je od toga bilo muka.

      „Mekintoš ima grižu savesti zbog nesreće i misli da će mu biti lakše ako stalno dolazi, iako mi uopšte ne treba“ dodao je prezrivo.

      „Grižu savesti?“ ponovila sam. „U kom smislu?“

      Munja obasja prozor iza njegovih leđa, a onda se začu snažan grom. On se nije okrenuo, kao da nije uspevao da odvoji pogled sa mene.

      „Izgleda da će biti veliko nevreme. Možda će to sprečiti Mekintoša da dođe danas“.

      „Sumnjam. To je samo letnji pljusak. Za sat vremena će sve da se završi“ rekla sam iz iskustva.

      On me pogleda tako prodorno da sam osetila jezu duž kičme. Bio je čudan, ali tako privlačan da je to brisalo sve njegove mane.

      „Hoćete da raspremim police koje još nisam stigla?“ pitala sam nervozno i izbegla njegov prodoran pogled.

      „Jeste dobro spavali noćas, Melisanda?“

      Pitanje me je iznenadilo. Glas mu je bio blag, ali se osećala preteća potreba da dam iskren odgovor.

      „Ne baš“.

      „Niste ništa sanjali?“ Glas mu je bio sladak i bistar kao voda nekog izvora i ponela me je ta osvežavajuća struja.

      „Ne, noćas ne“.

      „Jel bi volela da sanjaš?“

      „Da“ odgovorila sam brzo. Naš razgovor je bio nadrealan, ali sam bila spremna da traje beskrajno.

      „Možda će ti se ponovo desiti. Tišina ovog mesta je idealna za uljuljkivanje u san“ rekao je hladno. Vratio se za kompjuter i već me zaboravio.

      Fantastično, rekla sam ponižena. Bacio mi je kosku kao psu, a ja sam bila takav idiot da sam je grizla