Melisandina Želja. Rosette

osećam“ rekao je kratko. „Ja sam drugačiji. Drugačiji, razumeš li?“

      

      

      „ I ja sam, od rođenja, gospodine. Mogu da Vas razumem, verujte mi“ branila sam se nežnim glasom.

      Pokušao je da sretne moj pogled, ali sam ja spustila glavu.

      Neko je zakucao na vrata i ja sa olakšanjem videh Kajlija koji je imao bezličan izraz lica.

      „Zvali ste me, gospodine Meklejn?“

      Pisac se razbesne. „Gde si se sakrio, lenštino?“

      Pogled bolničara se u tren oka promeni, ali ne reče ništa.

      „Sačekajte me u radnoj sobi, gospođice Bruno“ naredi mi Meklejn, a glas mu je i dalje drhtao od besa koji je gušio u sebi.

      Nisam se okrenula dok sam izlazila.

      Četvrta glava

      

      

      

      

      

      

      

      

      Prošlo je nekoliko dana pre nego što se između mene i vlasnika Midnajt rouza ponovo uspostavila početna alhemija, a koja se u jednom trenutku izgubila.

      Bežala sam od Kajlija kao đavo od krsta, da ne bi pomislio da mu pružam bilo kakve šanse. Njegove požudne oči su stalno tražile moje, uvek kad bi se sreli. Ali ja sam držala pristojnu distancu i nadala se da će biti dovoljna da ga sprečim u nekom pokušaju novih i neprijatnih napada. Sa druge strane, počelo je da mi se dopada društvo gospođe Makmilijan. Bila je to jedna mudra žena koja nije volela da ogovara, kako sam na početku pogrešno zaključila. Bila je odana do srži gospodinu Meklejnu i ta njena osobina nas je mnogo zbližila. Strastveno sam ispunjavala svoje zadatke, srećna što mogu, bar delimično, da preuzmem njegov teret na sopstvena leđa. Nedostajala su mi naše svađe i srce mi je skoro puklo od sreće kad su ponovo počele.

      Neočekivano, kao što su i prestale.

      „Prokletstvo!“

      Naglo sam podigla glavu sagnutu nad nekim dokumetnima koje sam sređivala. Oči su mu bile zatvorene. To dečačko lice imalo je tako ranjivi izraz da sam se raznežila.

      „Jel sve u redu?“

      Pogled mu je bio leden, skoro da mi je bilo žao što je otvorio oči.

      „Moj prokleti izdavač“ objasnio je, mašući papirom. Bilo je to pismo koje je stiglo poštom jutros. Ja sam pregledala tu poštu i zažalila što mu to pismo nisam prvo dala. Možda je bio ljut na mene što sam zanemarila tako važnu stvar. Ali ono što je potom rekao otkrilo je tajnu.

      „Voleo bih da se ovo pismo negde izgubilo“ rekao je razočarano. „Traži da mu pošaljem ostatak rukopisa“.

      Nisam odgovorila što je u njemu izazvalo još veći bes. „A ja nemam ništa više da mu pošaljem“.

      „Već danima Vas gledam kako pišete“ usudila sam zbunjeno da kažem.

      „Već danima pišem gluposti, koje završavaju tamo gde treba da završe“ objasnio je i pokazao na kamin.

      Primetila sam da je vatra juče gorela i začudila sam se, jer e bilo pravo letnje vreme, ali nisam tražila objašnjenje.

      „Pokušajte da ga pozovete. Hoćete da ga ja pozovem?“ brzo sam predložila.

      „Sigurno će razumeti...“

      Mahnuo je rukom kao da se brani od neke dosadne mušice i prekinuo me. „Šta da razume? Da sam u stvaralačkoj krizi? Da imam klasičnu blokadu?“ Od tog prezrivog osmeha srce mi zakuca brže, kao da ga je dodirnuo.

      Bacio je pismo na sto. „Knjiga ne napreduje. Prvi put u karijeri mi se čini da nemam šta više da napišem, da sam istrošio sve ideje“.

      „Onda radite nešto drugo“ rekla sam iznenada.

      On me pogelda kao da sam poludela. „Izvinite?“

      „Napravite pauzu, tek toliko da shvatite šta se događa“ objasnila sam žurno.

      „A šta da radim? Da idem na trčanje? Da se provozam kolima? Ili da odem na tenis?“ Sarkazam njegovog glasa sekao me je na komade. Činilo mi se čak da osećam kako mi lepljiva krv curi iz rana.

      „Ima i drugih hobija, ne samo onih koji podrazumevaju fizičku aktivnost“ rekla sam i pognula glavu. „Mogli biste da slušate muziku, možda. Ili da čitate“.

      Evo, sad će me saseći u trenutku, kao nekooga ko je predložio najveću gomilu gluposti u istoriji čovečanstva. Ali njegove oči su bile mirne, koncentrisane na mene.

      „Muzika. Nije loša ideja. Uostalom, nemam šta drugo da radim, zar ne?“ Pokaza mi na gramofon na najvišoj polici. „Spustite ga, molim Vas“.

      Popela sam se na stolicu i dok sam ga skidala, pažljivo sam ga pogledala. „Divan je. Jel originalan?“

      Potvrdio je dok sam ga stavljala na sto. „Oduvek sam voleo starinske stvari, mada je ovo malo savremenije. U crvenoj kutiji su ploče“.

      Stala sam ispred biblioteke, a ruke su mi visile sa strane. Na istoj polici gde je bio i gramofon bile su dve tamne kutije sličnih dimenzija. Pokvasila sam usne, grlo mi je gorelo.

      Nestrpljvo me je pozvao. „Mrdnite se, gospođice Bruno. Znam da nigde ne žurim, ali to ne znači da treba da budete spori. Ili ste išli na časove kod Kajlija?“

      Nikad se neću navići na njegovu zajedljivost, besno sam pomislila dok sam razmišljala šta ad radim. Sad je bio trenutak: da mu poverim svoju manu ili da nastavim lakšim putem, kao do sada? Ili da zgrabim bilo koju kutiju i da se nadam da je prava? Nisam mogla prvo da je otvorim i da provirim unutra, bile su zatvorene širokom lepljiovm trakom. Od same pomisli na strašne reči koje će mi uputiti, ako mu kažem istinu, odlučila sam da se popnem na stolicu i uzmem jednu kutiju. Spustila sam je na sto negledajući ga. Po onome što sam čula shvatila sam da su unutra ploče. Bila je to ona prava. Nastavila sam normalno da dišem.

      „Evo ga“. Stavio je jednu ploču. Debisi.

      „Zašto baš on?“ upitala sam.

      „Zato što sam počeo da ga cenim od kada znam da suVam zbog njega dali to ime“.

      Primitivna jednostavnost njegovog odgovora ostavi me bez daha, a srce mi se uvijalo između nada oštrih kao trnje. Jer su bile mnogo lepe i izgledale su nestvarne.

      Nisam znala da sanjam. Možda zato što je moj um shvatio još na rođenju da moje srce to odbija da radi. To jest da snovi nikada ne postaju stvarnost. Bar ne moji.

      Počela je muzika i osvojila celu sobu. Prvo nežno, zatim grublje, sve dok nije došlo do uzbudljivog i zavodljivog krešenda. Meklejn je zatvorio oči i udobno se zavalio upijajući i usvajajući ritam kao da ga krade, ali ima dozvolu.

      Gledala sam ga, koristeći priliku što žmuri. U tom trenutku mi je izgledao vrlo mlad i nežan, kao da mi ga običan vetrić može odneti. I ja sam zatvorila oči na tu strašnu i smešnu pomisao. On nije bio moj. Niti će ikada biti. U kolicima ili ne. Što pre to shvatim pre ću se urazumiti, smiriti i uravnotežiti. Nisam mogla da otvorim kavez u koji sam se sama zaključala, rizikujući da silno patim zbog jedne obične maštarije, neostvarenog devojačkog sna.

      Vatrena i opijajuća muzika se prekide.

      Otvorismo oči u istom trenutku. Njegove ponovo postadoše hladne. Moje zamagljenje, uspavane.

      „Knjiga ovako neće napredovati“ izjavio je. „Vratite ploče, Melisanda. Hoću malo da pišem, čak sve ponovo da napišem“.

      Uputi