Melisandina Želja. Rosette

sam se plašila.

      Saučesnički smo ćutali i počeli smo da pričamo tek kad je domaćica otišla.

      „Uspeli smo dragu Milisent da ostavimo bez reči…To je za Ginisovu knjigu rekorda“ primetio je on sa osmehom koji me je pogodio tačno u sred srca.

      „Sigurno“ složila sam se. „To je baš ogroman poduhvat. Sumnjala sam da će se to ikada desiti“.

      „I ja“. Namignuo mi je i uzeo jedan ražnjić.

      Iznenadna večera bila je prijateljska i lepa, a njegovo društvo je bilo jedino koje sam želela. Sama sam sebi obećala da neći pokvariti ovu predivnu atmosferu, a onda sam se setila da to samo delimično zavisi od mene. Moje društvo je već pokazalo, u nekoliko navrata, da se lako naljuti bez ikakvoh razloga.

      Sada se on smejao i rastužila sam se kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči i kosa.

      „Dakle Melisanda Bruno, jel ti se dopada Midnajt rouz?“

      Ti mi se dopadaš, kad si tako opušten i druželjubiv.

      A na glas sam rekla: „Kome se ne bi svideo? To je parče raja daleko do gužve, stresa, svakodnevnog ludila “.

      Prestao je da jede i kao da se hranio mojim glasom. I ja sam usporila žvakanje, da ne bih razbila čaroliju, krhkiju od kristala, lelujaviju od jesenjeg lista.

      „Za onoga ko dolazi iz Londona mora da je tako“ rekao je. „Jesi li dosta putovala?“

      Prinela sam čašu sa vinom prema ustima, pre nego što sam odgovorila. „Manje nego što bih želela. Ali sam shvatila jedno: svet se otkriva po ćoškovima, šavovima, skrivenim mestima, a ne u velikim gradovima.“

      „Tvoja mudrost je ravna tvojoj lepoti“ reče ozbiljno. „A šta otkrivaš u ovom zabitom škotskom selu?“

      „Selo još nisam videla“ podsetila sam bez žaljenja u glasu. „Ali Midnajt rouz je jedno zanimljivo mesto. Čini mi se da ovde svet može da stane i ne bi mi nedostajala budućnost“.

      Se vreme dok sam govorila klimao je glavom. „Shvatila si suštinu ove kuće za kratko vreme… Meni to još nije pošlo za rukom...“ Nisam odgovorila i strah da bih mogla da pokvarim ovu osvojenu bliskost zaustavi mi jezik.

      On me je pažljivo izučavao, uobičajeno, kao da sam nešto na staklenoj pločici, a on mikroskop. Sledeće pitanje je bilo promišljeno, eksplozivno, predznak strašne nesreće.

      „Jel imaš porodicu, Melisanda Bruno? Neko od tvojih je još živ?“

      Nije me to pitao iz dosade, tek onako da bi pitao. Lebdelo je neko goruće i stvarno interesovanje.

      Zamaskirala sam odlaganje pijući još malo vina i razmislila o odgovoru koji bih mogla da dam. Kad bih otkrila da imam oca i sestru to bi otvorilo put drugim dosadnim pitanjima na koja sada nisam bila spremna da odgovaram. Bila sam realna: ovaj poziv na večeru došao je samo zato što mu je te večeri bilo dosadno i tražio je razonodu. Ja, još uvek nepoznata sekretarica bila sam idealna u ti svrhu. Neće biti ni jedna druga večera. Rešila sam da slažem, jer je tako bilo lakše, manje kompikovano.

      „Sama sam na ovom svetu“. Tek kad mi je glas utihnuo, shvatila sam da to i nije bila laž. Htela sam da slažem, ali to je bila činjenica. Bila sam sama, bez obzira na sve. Nisam mogla ni na koga da računam, sem na sebe samu. Zbog toga sam mnogo patila i mislila da ću da poludim, ali sam se navikla. Apsurdno, tužno, bolno, ali istinito.

      Naučila sam da me niko ne voli. Ne shvata. Da sam sama.

      On je izgledao čudno zadovoljan mojim odgovorom, kaa da je baš to želeo. Zašto, ne bih znala da kažem.

      Podigao je čašu sa vinom, polupraznu, i nazdravio.

      „Čemu?“ pitala sam imitirajući ga.

      „Tvojim budućim snovima, Melisanda Bruno. I želji da ti se snovi ostvare“.

      Njegove oči mi se nasmešiše preko čaše.

      Nisam želela da razumem. Sebastijan Meklejn bio je živa zagonetka, a njegova harizma, njegova životinjska privlačnost, bili su dovoljni kao odgovor.

      Te noći sam sanjala po drugi put. Prizor je bio isti kao i prethodnog puta: ja u spavaćici, on stoji pored mog kreveta u tamnom odelu, nema nigde invalidskih kolica.

      Pružio je ruku prema meni, a osmeh mu je iskrivio usne. „Hajde da igramo, Melisanda“.

      Glas mu je bio nežan, blag, mek kao svila. Predložio je, nije naredio. I njegove oči… Prvi put su bile molećive.

      „Jel sanjam?“ Činilo mi se da sam samo pomislila, ali sam i rekla na glas.

      „Samo ako hoćeš da sve ovo bude san. Ako nećeš, onda je stvarno“ rekao je kategorično.

      „Ali Vi hodate...“

      „U snovima je sve moguće“ odgovorio je i vodio me kroz valcer, kao i prvi put. Pobesnela sam. Zašto u MOM snu tuđe noćne more nestaju, a moje ostaju u svom otrovnom savršenstvu? To je bio MOJ san, ali nisam mogla da ga ukrotim, niti ublažim. Njegova samostalnost bila je čudna, iritantna.

      Odjednom sam prestala da razmišljam, kao da je, biti u njegovim rukama, bilo važnije od mojih ličnih problema. On je bio neverovatno lep i bila mi je čast što je bio u mojim snovma.

      Dugo smo igrali, u ritmu nepostojeće muzike, a naša tela su bila u savršenom skladu.

      „Mislila sam da te više neću sanjati“ rekla sam mu, pružajući ruku da bi mu dodirnula obraz. Bio je gladak, topao, skoro vreo.

      Njegova ruka se podiže da bi se ukrstila sa mojom. „I ja sam mislio da više nećeš da sanjaš“.

      „Izgledaš tako svarno...“ rekla sam odjednom. „Ali, ti si samo san… Previše si nežan da bi bio nešto drugo...“

      Prasnuo je u veseli smeh i stegnuo me još jače.

      „Jel te ljutim?“

      Pogledala sam ga namršteno. „Ponekad mi dođe da te udarim“.

      Nije izgledao uvređen, čak je bio zadovoljan. „To namerno radim. Volim da te izazivam“.

      „Zašto?“

      „Tako te lakše držim dalje od mene“.

      Prodoran zvuk šerpe prekide mi san i izazva moje nezadovoljstvo. Zato što je on odlazio, kao i prošlog puta. Kao da je to bio neki znak.

      „Ostani sa mnom“ molila sam ga.

      „Ne mogu“.

      „To je moj san. Ja odlučujem“ rekla sam uvređeno.

      On je ispružio ruku da bi me pomilovao po kosi, a prsti su mu bili lakši od pera.

      „Snovi nam beže, Melisanda. Mi ih stvaramo, ali nam uopšte ne pripadaju. Sami odlučuju kada će da prestanu“.

      Uzjogunila sam se kao dete. „ Neću tako“.

      Preko lica mu pređe neobična obiljnost. „Niko to neće, ali svet nije pravedan sam po sebi“.

      Htela sam da zadržim san, ali su mi ruke bile isuviše slabe, a moj vrisak je bio samo šapat. Brzo je nestao, kao i prvi put. Probudila sam se, a u ušima mi je zvonilo. Zatim sam, uplašena, shvatila da su to bili otkucaji mog srca. I ono je išlo svojim putem i kao da mi više ništa nije pripadalo. Nisam više kontrolisala ni jedan deo mog tela.

      Brinulo me je što više nisam kontrolisala ni moje misli ni moja osećanja.

      Tog jutra je stiglo pismo. Kao da je neko bacio kamen u baru. Padne na jedno mesto, ali nastanu koncentrični krugovi koji se sve više šire. Bila sam divno raspoložena i započela sam dan pevajući. Obično nisam bila takva.

      Gospođa Mekmilijan je služila doručak u crkvenoj tišini, jer se pretvarala da je ne zanima