Ludi detektiv. Smiješan detektiv. StaVl Zosimov Premudroslovsky

odmahnula je glavom kontrolorka, rodom iz neke latvijske kolektivne farme, puštajući posjetitelje. – Nema savjesti, očito je da lice nije rusko, a generička uniforma navučena je.

      – A za to postoji administrativna kazna.. – objasnio je narednik Golytko, rodom iz Lvova.

      – A ovdje je moja putovnica, s vriskom, Harutun Karapetovich i pružio mu penta. – Ruski. Ja sam Rus, moj!

      – Kao i ja, – doda pent

      – I ja. – ispuhala je očima, dodao je kontrolor.

      – Pa, dobro si. – U putovnici s listovima izgovarao je pent, – iako na sekundu, – gledao je izpod čela, – jeste li umjetnik? – u raznobojne oči, nakon čega je spustio studijski pogled na uši, – ili zoofil?

      Ottiline su se oči ispraznule i ogrnuo se poput zagrljaja, gledajući u Intsefalopat. Tjelesno je crvenilo.

      – Pa, bod, kojim stokom odlagaš stoku ili kod kuće? – poslužitelj je putovnici predao Harutun.

      – Kakav sam umjetnik? Nisam stalni asistent u lokalnom selu Sokolov potok, Lenjingradska oblast.

      – Oh, gored, skloni se odavde. – predložio je dežurni časnik.

      – Evo moje osobne iskaznice.

      – Kaplara, kažete? – narednik je ogrebao obraz i stavio sjeme u usta. – pa, slobodan si, a ovaj će doći sa mnom.

      – Što to znači, «pođi sa mnom»? – Ogorčena Bug. – Da sada zovem šefa? Namjestit će ti mozak…

      – Ti zoveš, zoveš tamo, u moju kancelariju, a na početku ću te testirati na potragu, možda si čečenski terorista ili si pobjegao od roditelja. Hajde, idemo. sluga ga je zgražao i jednostavno ga gurnuo: bilo stražnjicom ili cijevi, Ottil mu je povjeren jurišnom puškom u radnoj sobi željezničke straže željeznička stanica. Anćefalopat ga je slijedio i čak je želio da se zapali svojim Ottilom, kao što se činilo Klopu, odmah je nestao iza stupa i pravio se da ne poznaje Klopa.

      – Harutun, nazovi Isolde, neka donese dokumente! – povikao je Klop.

      «I brže», doda narednik, «u protivnom će dugo ostati s nama.»

      – A kada će biti pušten? upita Harutun.

      – Kako uspostaviti osobu…

      – Tri dana? – nasmiješi se starac.

      – Ili možda tri godine. – odgovori prisutni. – ako se neće opirati vlastima. – i zalupio je vratima iznutra.

      Incefalopat je prstima lijeve ruke zagrlio tanku bradu i, mileći ispod nosa, odlučio izvršiti zadatak, koji je odgovarao njemu i njegovom šefu. Brzo je izašao sa stanice na ulicu i odmah stao.

      – Kamo idem? – pitao se Harutun.

      – Na Isolde, budalo. – odgovori sarkastično unutarnji glas.

      – Znači, nema novca? Na što ću ići?

      – A ti, radi svog dragog, kradeš tamo od onog debelog čovjeka koji sjedi u crnom džipu.

      – Njoj će pobijediti lice. I ne bi trebalo, ja sam pent?!

      I dok se Harutun savjetovao svojim unutarnjim glasom, Klop je, dajući svoje podatke, skromno zastao dok je sjedio u majmunu.

      – Hej bumo, dobri brate! – viknuo je polaznik. Ottila je trepnula i otvorila ispupčene oči. Ispirao je usta i, osjećajući slinu u ustima, pokušao je jezikom skupiti slinu, ali nije bilo dovoljno vlage u ustima i zatražio je da ode u toalet.

      – Kolega, mogu li koristiti WC?

      «To je moguće», dobrodušno su odgovorili starci, «ali ako je operete.»

      – Zašto? – Ottila se ogorčila, – ja sam zatočenik, ali vi imate državu za čišćenje u svojoj državi i ona mora oprati pod.

      – Ne bi, ali ne bi trebali biti obavezni oprati dolnyak nakon takvih smrdljivih beskućnika. Pa, pa kako?

      – Neću oprati poantu! – kategorički je Bedbug rekao.

      – Pa, onda sranje u hlačama. A ako nešto padne na pod, tada ćete pederirati cijeli odjeljak.

      – To je protiv zakona; morate mi osigurati WC i telefon.

      – I što još dugujem? Aaa? – stigao je narednik.

      Ottila nije rekla ništa. I osjećajući da će uskoro odrasti, složio se. Štoviše, nitko ne vidi.

      – Dobro, slažem se.

      – u redu. narednik se radovao i poveo Klopa do zahoda. – krpe, prah tamo, ispod sudopera. A za tehniku koju dobivam. Kriza, hahaha.

      – A gdje je kanta i toaletni papir?

      – Isperite krpu u sudoperu i obrišite dupe prstom. – narednik je pogriješio.

      – Kako je? – začudio se Klop.

      – Kako učite, u osnovi imam brusni papir, mogu vam ponuditi, a s običnim papirom imamo puno stresa. Kriza u zemlji. Štoviše, mi smo državni zaposlenici.

      Ottila se kisela na licu i, uzevši predloženi papir, popela se na toalet. Začula se glasna grmljavina, Pent se okrenuo i izašao vani, zatvorivši postolje. A Ottila se opustio, pogledao među noge i naborao lice. Ne samo da je zaudarao od kiselih očiju, nego su sve pantalone izvana bile prošarane malim, gadne boje, smrdljivog drysnyaka. Nije bilo pitanja o WC-u. Čak su i kapi proljeva bljesnule po zidu.

      Incefalopat je stajao kod kolone i, ugledavši narednika koji je napustio položaj, brzo potrčao prema njemu.

      – Pozdrav! apchi», laskao je.

      – Što, čekate unuka? – sarkastično je upitao Penth.

      – Koji unuk? Apchi, – glupi Arutun Karapetovich.

      – Što za mene gradiš grimase? Ili je on vaš saučesnik? Što planirate, radnici?

      – Tko? Apchi», uplašio se Harutun.

      – Što gradite budalu? Tvoje prijateljstvo se traži savezno. Jeste li s njim?

      – Ah? apchi, – zatresao je obraze Incefalopatom. – ne. Ne poznajem ga uopće. Prvi put kad vidim.

      – I što onda kuhaš za njega? Stab, stric. – Odjednom je narednik zarežao. Harutun se povukao. – On je bio za vas, kao za svog, a vi?

      – Ah, apchi, znam ga, ali vrlo je loše i to samo zahvaljujući njegovoj ženi.

      – Što? – Pent se nasmiješio.

      – Spavam s njegovom ženom! – potvrdio je Harutun. Narednik se nacerio i otišao snimati dokumente za pivo.

      – A kada će biti pušten? – odjeknulo je u predvorju.

      – Kako je toalet kod kuće i odgovor će doći. Dakle, tri dana imam pravo da ga jebem.

      – Mogu li mu pomoći? – predložio je Harutun cijelom predvorju.

      – Perite toalet?

      – Da, brže puštanje na slobodu.

      – Ne, nije trebalo.

      Harutun tužno spusti glavu: Mdaa… stigao je tamo i nema novca, a Klop je spušten.

      – Imate li novca? – netko je šapnuo ravno u akustiku kaplaru. Zadrhtao je cijelim tijelom i okrenuo se. Iza njega je stajala debela pukovnica u policijskoj odori i žvakala je čvrsti hamburger.

      – Nnnet.

      – Zašto? Om yum yum.

      – A novac, apchi, – Harutun se zbunio u mislima i, ispruživši