На дан. Шаљива истина. СтаВл Зосимов Премудрословски

драво мама!», Кренуо сам према свом гладном студијском дому и помислио:

      – Каква је разлика између Руса и Американаца и Европљана?

      – И чињеницом да они живе и размишљају логично, ми смо апстрактни. – Одговорила сам себи и кренула даље. Хтео сам пити – застрашујуће и залогај. Ја идем, па идем уличицом у даљину бетонске ограде неког индустријског предузећа. Видим да постаје мрак. Чујем да с друге стране ограде неко прави тихи, али продорни, не успевајући да звижди. Одговорио сам исто. Видим да врећа кромпира лети са нечега на другој страни ограде, напуњених нечим на мени. Одскочио сам, а торба је додирнула одлазак пса непознате пасмине, остављен недуго пре мене. Пришао сам му, знатижељно га прегледао и, не сумњајући ни о чему размишљајући, одвезао сам га, и ту …, тамо?! Тамо су му биле препуне, чак и пресоване кобасице. Не размишљајући ни о чему, извадио сам је, зграбио врећицу за Адамову јабуку и бацивши је на рамена, убрзао сам Ферраријевом брзином према свом хостелу, прождирао ту незаборавну штап за кобасице.

      Одмах сам хтео да студирам и живим.

      Шта се тада десило?! Кузиа. Лее: он је звиждук, он је бацач врећа кромпира, такође је родом из Сиктивкара, дошао је код свог пријатеља и саучесника: родом из клисуре Алдирбагуи, фарме «Дај ми да једем», чију сам улогу играо у заточеништву и не говори руски.

      – Где је торба? – упита Кузиа.

      – И бацио си је? – Хебрејски друг је одговорио на питање.

      – И звиждали сте?

      – А ти..??

      Тада долази нијема битка. Али искрено, кобасица је била горко танка и укусна…

      П.С.: Продавали смо породицу подне торбе и преплавили су их море промуклости и глупости… Сједница је добила прасак…

      напомена 2

      Свињски обрачун

      Пре неки дан, јер нисам предао седницу, одвели су ме у редове оружаних снага Совјетског Савеза, односно у војску. Тамо сам за месец дана заборавио све што сам студирао у вртићима, вртићу, средњој школи и у две стручне школе под бројем: седамсто осам хиљада деветсто четрдесет и три тачке двадесет четири стотинке, што је било лево од авеније од браде до ћелавог места, где метро.

      Стојимо, тако да смо скоро дежурни на улазу у војну јединицу и пушили смо цигарете на улазу. Тада је настала криза у нашој немирној земљи. Време је било тешко, цигарете три кутије месечно. А наш део се налази поред колективне фарме «Биковски вимен» и то је тачно. Тако стојимо и пушимо, а Баба Иага завири иза дрвета. Тачно, звала се Јадвига. Па. – мислимо – стара пилићка и упркос томе, сањамо о грмљу са купинама. А она вришти, прекидајући наше мисли. Глуха је и слепа.

      – О, војници, одговорите, аввв?!

      – Б, будало, шта вичеш, стари? Ми смо удаљени осам стотина и два центиметра од вас?! Иза ограде!!

      – Како?

      – Бес! – поново одговори дежурни официр. – Шта ти треба, рецимо, или мркву мркву?

      – Ја, каже врло стара бака. – мораш да се продаш – и насмешила се – мала свиња, Бориусенка. Ставићу месечину на сто, чак и дати мени.

      – Шта је с тобом сада? Питао сам, човека који је свиње видео само у зоолошком врту, али из неког разлога их зову коња.

      – Како?

      – Драс!! Шта сам донео са собом?? Поновио сам гласом.

      – Даћу вам свињетину … – без да чујете или не разумете моје питање, одговорио је стари.

      – Она је уз пут имала и агариц.. – предлажем пред својим друговима.

      – А где живиш? – питао је пријатељ

      – А ти дођеш у село и питаш Иаду, наше улице су глупе.

      – ста? Арсен, или шта? Викао сам јој у ухо, као у микрофон.

      – Не, драга моја! Питајте Иад Вигу!!

      – А када доћи? – питао је другар.

      – И викендом, у подне! Нећу га само хранити. – одговори бака и пође сакупљати шиљасте зелене грмље.

      Завршавајући, питао сам колегу.

      – Друже, да ли сте заклали свиње?

      – Наравно. Живела сам у граду са колективним газдинствима.

      Недеља је стигла. Побегли смо у АВОЛ кроз далеки угао ограде. До села смо стигли без икаквих проблема и није нам било тешко да нађемо њену колибу, поготово јер је у селу било само пет кућа и хостел са радницима мигрантима, пилане. Дођи значи њој. И она и крушне мрвице, и сол, па чак и гоофер су пронађени. Јели смо природну храну и пили више.

      – Па, стара жена? – почео је друже. – где је свиња?

      – Да, свиња је, вољена у штали. одговорила је и ушла у собу. Извади сноп од пола метра. Отвара и црта мач из петог века пре нове ере, очигледно из доба. Русти, рђаст и дршка умотана у траку.

      – Ево, синови, ово је мој покојни Јосип, још у Првом светском рату. Када је био у фабрици меса, окупирао је и исекао све: чак и краве и пилетину.

      Осјећао сам се нелагодно гледајући њен Стахановски, транспарентан поглед. Пријатељ је узео нож из руке љубавнице…

      – Хајде, реци ми. – Где је стао, А?

      Претвара