Луди детектив. Смешан детектив. СтаВл Зосимов Премудрословски

намамио својим плавим очима и… остало је ХАЦК… Дакле, мислим да се није заклео… Па је отишао у каплара у окружном полицајцу, а чин је остао из војске.

      Свидео му се енглески детектив Поарот и зато је пушио цијев попут Холмеса, само их је збунио. Носио је шешир и бркове, попут Елкил-овог, само Грузијски. Чак је и трску купио сличан и капут од капута од радника у Мариинском позоришту опере и балета за кутију месечине. Ципеле су направљене по наруџби комшије која је у зони обављала функцију обућара. Чак их је оборио игле и кад је шетао, нарочито по асфалту, кликнуо попут коња или девојке са Броадваиа. Нос му је био попут орла, а велике очи попут лемура.

      “Дакле”, рекао је Оттила и сео на посебну столицу. Изиа је залупила вратима и ушла у канцеларију. На пладњу је носио пржена јаја са рибом и свој омиљени свеже цеђени сок од белог лука. – хајде брже, иначе питхон већ звецка.

      – Фуууу! – зацрвењео Инцефалопат, – како га пијете? Можете се опустити…

      – Шта бисте разумели у изврсном гурману? Не пиј. Лично ми се свиђа. – отпио је Оттилу и.., – Уххх, – бацио је у страну. Скочио је и отрчао у други крај канцеларије. Глина гомољастих облика гомоља напустила је грло места и одмах је, попут сузавца, преплавила читаву собу. Арутуна га је задесио астматични грч и кад се накашљао, није био вешт.

      – Срамота би била или несто?! Ја сам прикладан за ваше очеве.

      – Или мајка? – Отила је доживљавао умућена јаја и са залеђеним мрвицама испијао мрвице, строго лајао: – свако има свој укус, рекао је хиндуиста, силазећи с мајмуна и бришући свој пенис листом банане. Да ли желите око?

      – Ох! Опрости, заштитниче, нешто сам заборавио … – срамотило се Арутун Карапетович и сјео у столицу.

      Одједном су се улазна врата упала и у канцеларију ушла старица стара око сто година.

      – Ко није затворио врата??? Заузет сам, бако!!! – Буг Клоп и удавио се…

      Жена је чула кашаљ и потрчала до њега с листом и оловком, тако да је написао опоруку. Али видевши његову бескорисност, замахнуо је и ударио мужа о кости оштрене лопатице. Оттила је избио жуманце.

      – Ух, Харутун, стари хрскавица, зашто ниси закључао врата за собом кад си дошао? А ви, бако, изађите, имамо састанак.

      – Како? – питала је глува бака.

      – Грунт! дођи после вечере!! – гласно је рекао Клоп.

      – Једите, једите, душо са невеном… сачекаћу. – насмејала се бака и чучнула, јер више није било столица, а овде није било уобичајено да се одустаје од простора, а никоме из публике није пало на памет.

      – Какав ручак? А? Доручкујем… А онда на дневном реду: рад са подређенима. – Оттила је махнуо руком и, држећи кашичицу са комадом јаја, увукао модрицу директно у Харутун-ово око, – а ви? – скочио у столицу, – не захвалан осредњости, – а онда скочио на стол, – можете јести само месечину и тући се лицем једни другима. Нећу ходати попут којота.. – и попут акробата, помоћу сомерског скока, скочио сам са стола на под, – и помирио се с вама. Напишите изјаву и то је то!

      – Која изјава? Шта вичеш? “Изолде