Луди детектив. Смешан детектив. СтаВл Зосимов Премудрословски

      Здраво

      Одмах пређите на опис главних учесника догађаја које сам предложио у овом одељку случајева.

      Први на листи је генерал-бојник Оттила Алигадзхиевицх Клоп. Од свих око њега, он није био стандардног раста – деведесет девет и девет центиметара.

      Ви питате: “Али како је примљен у редове чувара реда, на крају крајева, после једног и по метра неће бити примљени у војску, а без војске неће бити примљени… Али он је – посебан случај: Његови родитељи су, тачније, његова мајка и њен деда, који су му служили уместо свог оца, обичних држављана Руске Федерације, са првобитно јеврејским коренима. Само се његова мајка, једном у последњем миленијуму, када свет још увек није користио рачунаре свуда и у Великом Совјетском Савезу, добровољно придружила редовима интернационалистичких ордена, чија је дужност била да очисти болеснике након што су испразнили црева. А то се догодило у некој афричкој земљи и древна племена централноафричких пигмејаца испоставила су се болеснима, од којих је једно, или боље речено, сам вођа, Велики старији, стотину и двадесет хиљада година његов календар је стар, а пошто су његови вршњаци давно грлили (умрли), према томе, они који су се сетили његовог рођења нису били и он је могао да тврди да је његова мајка Сунце, а отац месец, итд. итд. Наравно, будућа мајка Оттила није веровала у ову бајку, али није се увредила, само се насмешила и кимнула великом Старом Тимару свих људи Земље. Након што су, након што су примили водитеље посластице, били су сјајно примамљива егзотика: пржене бизона очи у сосу од белог лука, димљена јаја слона с чоколадним лососом, свежи крвни борсцх, свеже изгубљени парамедицин Иван Козимовицх Пупкин уочи и воћни сок Цоца на трећој… Генерално, трудна се мајка пробудила и тада њен живот више није био нарочито занимљив.

      А према законодавству племена Пигмеј, просечна висина војника и чувара реда била је најмање осамдесет центиметара и не више од метра пет и по центиметара, наравно, он је, дакле, одведен у њихову полицију и послан са разменом искуства у Русију. Тако је остао у служби: добио је стално пребивалиште, као и сваки радник који ради као гост, а пошто је истовремено био држављанин Руске Федерације, нико га није могао депортовати. Укратко, код нас је све могуће, посебно за новац. Али морао је да прође војну обуку са оцем у племену и да напуни слона на испиту. То је наведено у документу представљеном на месту потражње, који је извирен на Оттиловом стомаку и одобрен од Унеска. Уз њега је, наравно, приложен још један документ, мада незванично, изгледало је као сто долара. Чак штовише, у главном документу је назначено да је служио у чин генерала војске северно-јужног одељења племена Накатика Уи Бука. Наравно, та титула му је додељена због оца живота, посебно пошто је њихово племе пописано у снагама УН-а.

      Млади Оттила стекао је следеће искуство у служби племена, тачније, положио је испите у: стреличарство, бацање томахака, пењање на “ковчеге” на пењању, што му је омогућило да се пење, чак и на вертикали и са приштићима. Такође је могао да баци обе ноге преко властитих или туђих ушију и, држећи се на поду обе руке, могао је да плеше плес од тапкања, да направи троструки метак горе, у страну, напред, назад и без додира по поду. Научио је укротити мачке, псе и друге животиње које гризу и прождиру, укључујући комарце, бубреге, уши и медведа гризли.

      Након што је Оттила послан на сопствени захтев и због мајчине болести, послан је у Министарство унутрашњих послова као чиновник – Маршалов адјутант, кога никад није видео очима, већ је само чуо његов глас на радију и посебном телефону. После тридесет две године премештен је у село Соколов Руцхеи, Лењинградска област и у Санкт Петербургу, железничка пруга Лиубан, због смањења административног апарата.

      Доделили су му колибу, бившу стручну школу. Прва половина колибе заузимала је простор за смештај, а друга је била замишљена као снажна тачка.

      А онда Оттила Алигаџијевич седи у својој канцеларији и пише тромесечни, а онда одмах, годишњи извештај. Жури, прави грешке, збуњује речи на језицима, а познавао их је десетак, укључујући: француски, домаћи племенски, пет различитих совјетских језика, латински, руски језик, руску књижевност, руску фену, руски бескућници, језик испитивача и друге.

      Пише, пише, а онда син од десет година долази у његову канцеларију:

      – Оче? – скромно дјетињасто је питала сто тридесет центиметара десетогодишњи син Изиа.

      – Шта, сине? – не дижући главу, одговори деведесет девет центиметара Оттил.

      – тата..? – Изиа је оклевала. Отац је још писао.

      – … па, причај?! – упита отац.

      – Тата, погледао сам кутију овде, ха?!

      – И шта?

      – Неке речи ми тамо нису јасне…

      Оттила је гледала свог сина попут оца, без спуштања главе, подигла ноге на посебну столицу са шинама степеница на бочним ногама, устала, окренула се и сјела на сто. Њежно је погледао сина кроз наочале, спустио их на врх носа и упитао гледајући сина у очи и не дижући главу, од чега га је болела глава, а врат му је био укочен. Гледао је све одоздо према горе. То је нарушило и његов грађански положај. И још