Melisandina Želja. Rosette

Imam pravo i želju da budem u ovoj kući, u ovoj sobi, u ovom delu sveta.

      Na odmorištu, pre stepenica, ramena počeše da mi se povijaju, misli da urlaju, srce da galopira. Moj mir je trajao… koliko? Minut?

      Skoro rekord.

      Glava druga

      

      

      

      

      

      

      

      

      Kad sam stigla do predvorja shvatila sam da ne znam gde treba da idem. Gde je radna soba? Kako mogu da je nađem, kad jedva da sam uspela i dovde da dođem? Pre nego što sam se zaglibila u blato razočarenja, na sigurno me je povuklo iznenadno proviđenje gospođe Mekmilijan i njen široki osmeh na ispijenom licu.

      „Gospođice Bruno, baš sam krenula da Vas pozovem...“ Bacila je brzi pogled prema satu na zidu. „Kakva tačnost! Vi ste zaista retka zverka! Jeste li sigurni da ste poreklom Italijanka, a ne Švajcarkinja?“ Sama se nasmejala ovoj izjavi.

      Ljubazno sam se nasmešila i uhvatila korak sa njom dok smo se pele uz stepenice. Prošle smo pored vrata moje sobe i uputile se, kako mi se činilo, prema kraju hodnika, ka jednim teškim vratima.

      Neprekidajući svoj zvonki govor zakucala je blago na vrata, tri puta, i odškrinula ih.

      Ostala sam iza njenih leđa, noge su mi klecale, a ona je provirila u sobu.

      „Gospodine Meklejn… stigla je gospođica Bruno“.

      „Konačno. Kasni.“ Glas mi se učinio grub, nekulturan.

      Domaćica se grohotom nasmeja, naviknuta na gazdinu zlovolju.

      „Samo jedan minut, gospodine. Ne zaboravite da je ona ovde nova. Kasni zbog mene jer...“

      „Pustite je da uđe, Milisent“. Prekinuo je neprijatno, skoro ljutito, a ja skočih na mesto te žene, koja se, mirno, okrete i pogleda me.

      „Gospodin Meklejn Vas očekuje, gospođice Bruno. Izvolite, uđite“.

      Malo se povukla unazad i dala mi znak da uđem. Uputila sam joj poslednji, uznemiren pogled. Ona mi, da bi me ohrabrila, šapnu. „Srećno.“

      Ali, to je imalo suprotan efekat. Moj mozak postade glatka masa koja nije mogla logično da razmišljanja i shvati vreme i prostor.

      Stidljivo sam krenula prema sredini sobe. Pre nego što sam videla bilo šta, začula sam muški glas koji je otpuštao nekoga.

      „Možeš da ideš Kajl. Videćemo se sutra. Budi tačan, molim te. Neću ti više tolerisati kašnjenje“.

      Na nekoliko koraka od mene, stajao je jedan visok i krupan čovek. Pogledao me je i klimnu glavom u znak pozdrava, a u njegovom pogledu, dok je prolazio, videh trunku nemog poštovanja.

      „Dobro veče“.

      „Dobro veče“ uzvratila sam, gledajući ga duže nego što sam morala ne bi li odložila trenutak u kome ću postati smešna, razočarati očekivanja gospođe Mekmilijan i moje glupe nade.

      Vrata iza mene se pritvoriše i ja se setih šta lepo vaspitanje nalaže.

      „Dobro veče gospodine Meklejn. Ja sam Melisanda Bruno, dolazim iz Londona i...“

      „Poštedite me nabrajanja vaših kvaliteta, gospođice Bruno. Skromnih, u svakom slučaju“. Sada je zvučao kao da je nezainteresovan.

      Podigla sam oči, konačno spremena da se sretnem sa mojim sagovornikom. I kad se to desilo, zahvalila sam Bogu što sam ga pre toga pozdravila. Zato što bih sada imala ozbiljnih problema da se setim čak i svog imena.

      Sedeo je za pisaćim stolom, u kolicima, jedna ruka mu je visila na ivici, jedva dodirijući drvo, drugom se dosadno igrao hemijskom olovkom. Njegove tamne oči su me zagonetno posmatrale. Još jednom, ko zna po koji put, zažalila sam što ne mogu da razlikujem boje. Rado bih dala godinu dana života da sam mogla da razaznam boje njegovog lica i njegove kose. Ali takva radost mi je bila uskraćena. Bezpovratno. U trenutku sam pomislila da je možda tako bolje:

      lice mu je bilo neprirodno bledo, crne oči zaklanjale su dugačke trepavice, crna kosa bila je talasasta i gusta.

      „Da niste možda nemi? Ili gluvi?“

      Strovalila sam se na zemlju, padajući sa vrtoglavih visina. Skoro mi se učinilo da čujem udarac ruku i nogu o pod. Snažan i zlokoban prasak, prećen strašnom i rušilačkom škripom.

      „Izvinite, nešto sam se zamislila“, proprmljala sam i, u istom trenutku, pocrvenela.

      Posmatrao me je, čini mi se, preterano pažljivo. Izledalo je kao da pokušava da zapamti svaki deo mog lica, zaustavljajući se na vratu. Još sam više pocrvenela. Po prvi put sam žarko poželela da moja urođena mana pređe i na nekog drugog. Bilo bi mi lakše da gospodin Meklejn, aritokratske i uzvišene lepote, nije mogao da primeti crvenilo koje je snažno priticalo na svaki santimetar moje kože.

      Klatila sam se i bilo mi je neprijatno zbog ovog drskog ispitivanja očima. On je nastavio svoju analizu, prelazeći na moju kosu.

      „Treba da ofarbate kosu. Ili će neko pomisliti da je vatra. Ne bih voleo da završite pod penom aparata za gašenje požara“. Zagonetni zraz lica mu se malo promeni i šaljiva iskra zasija mu u očima.

      „Nisam ja izabrala ovu boju“, rekoh, svom dostojanstvenošću koju sam mogla da prikupim. „Već Bog“.

      Podigao je jednu obrvu. „Jeste li pobožni, gospođice Bruno?“

      „A Vi, gospodine?“

      

      

      

      

      Spustio je olovku na sto, gledajući u mene. „Ne postoje dokazi da Bog postoji“.

      „Ali ni da ne postoji“ odgovorila sam tako izazivački da sam se i sama iznenadila agresivnošću mojih reči.

      Njegove usne se iskriviše u sarkastičan osmeh, pa mi pokaza udobnu foteljicu.

      „Sedite“. Bilo je to više naređenje nego molba. Odmah sam poslušala.

      „Niste odgovorili na moje pitanje, gospođice Bruno. Jeste li pobožni?“

      „Vernik sam, gospodine Meklejn“, potrvrdila sam tiho. „Ali retko idem u crkvu. Ustvari, ne idem uopšte“

      „Škoti su jedan od retkih anglosaksonskih naroda koji revnosno i požrtvovano održavaju katoličke običaje“. Njegova ironija je bila potpuno jasna. „Ja sam izuzetak koji potvrđuje pravilo… Jel se tako kaže? Recimo da verujem samo samom sebi i onome što mogu da dodirnem“.

      Blago se prislonio na naslon kolica, lupkajući vrhovima prstiju po ručkama. Ipak nisam pomislila, ni u hiljaditom delu sekunde, da je ranjiv i slab. Izgledao je kao da je svašta preživeo i da mu ne bi smetalo da ta iskustva doživi ponovo, ako bude trebalo. Ili jednostavno, ako bude hteo. Jedva sam odvojila oči od njegovog lica: sjajno, skoro bisereno, blistavo i svetlo, drugačije od svih koje sam do sada viđala. Dok sam gledala njegove oči i slušala njegov hipnotički glas osetila sam da sam iscrpljena. On je bio poskok zavodnik zbog koga bi svaka žena koju izabere, pala na njegovu tajnu privlačnost, njegovo savršeno lice i zagonetni osmeh.

      „Dakle, Vi ste moja nova sekretarica, gospođice Bruno“.

      „Ako potvrdite da sam primljena, gospodine Meklejn“ precizirala sam, podignuvši pogled.

      On se zagonetno nasmeja. „Zašto ne bih? Zato što ne idete svake nedelje u crkvu? Smatrate me vrlo površnim, ako mislite da bih odmah hteo da Vas pošaljem kući… ili da Vas zadržim na osnovu ovih nekolikko rečenica“.