Ludi detektiv. Smiješan detektiv. StaVl Zosimov Premudroslovsky

budalo, maršal. Nuuu, naš bog. Rekao je da nema nikoga vrijednijeg … – Ottila je skočila na koljena, stojeći podređena i preuzela kontrolu nad situacijom.

      – I kako ćemo ga tražiti. Ovo je priča?! Štoviše, oni su umrli.

      – Tko su oni?

      – Pa, ovi, glavni likovi davno su umrli… a Gogol je glavni svjedok, isti… pa, mrtav.?! Ovo nije humor.. Ahhh?

      – Budala. – Buba je skočila iz krila Incefalopata. – Tražit ćemo spomenik na bakrenoj ploči koja je ukradena. Ili beskućnici ili prevaranti. Svejedno, spomenik NOSU-u, a možda i… antikviteti.!?

      – A tko će ostati ovdje?

      – Izolde i Izzy za glavne.

      – Je li još uvijek mali?

      – Ništa nije malo, već sam poznavao ženu u njegovim godinama.

      – Za to nije potrebno puno uma: stavi, pljuni i ode…

      – Kako znati, kako znati…

      – Ne, zaštitniče, mogao bih ostati, srce mi je slabo…

      – Ništa, ovdje u Sankt Peterburgu ćete disati plinove i lakoću.

      Harutun je još uvijek želio nešto reći kako bi ostao s Klopovom suprugom, ali on je postao zamišljen i pogledao prema puzećem dvostrukom repu na koljenu i palcem pritisnuo insekta u tkaninu hlača.

      – Što ste htjeli izbaciti? – sarkastično zaškripajući očima pitao je Ottila.

      – Nemam novca ni lijeka.

      – Pa, to je rješivo. Sve plaća proračun. Ako nađemo nos.

      – A ako je ne nađemo?

      – A ako ga ne nađemo, svi troškovi će se odbiti od vas.

      – Kako?

      – I tako je. Ako i dalje postavljate glupa pitanja, možete izgubiti posao. Shvatio?

      – Tako je, razumije se. Kad idemo?

      – Glupo pitanje. Već bismo trebali biti tamo. Idemo sada!

      – I što je tako brzo? Nisam spakirao kofer?

      – Uvijek ga moramo spremati. Znali ste gdje dobivate posao… Usput, ista stvar…

      – Što?

      – nisam spakirao kofer. Da, ne trebaju nam. Po dolasku kupite ono što vam treba. Imam bankovnu karticu.

      – A ako nema dovoljno novca?

      – On će baciti. – i opet je okružni policajac gurnuo prst u strop i u obliku pigmeja skočio je, uz pomoć snijega, na stol, mašući nogom ispred nosa kolege. Ustao je i prešao stol pješice u smjeru od Arutuna do stolice. Suze i krenuo prema izlazu.

      – Što sjediš? idemo! – i mahnuo rukom, – i kao da je duž Sankt Peterburga, nadvio se nad Zemlju…

      Oni su napustili tvrđavu, ostavivši na vratima samo bilješku s kredom:

      «Ne brinite. Krenuli smo po hitnom rasporedu u Sankt Peterburg. Ostanite na mjestu Incefalata, a Izya – umjesto mene.. Ja!»

      A na dnu je dodatak u drugom rukopisu:

      «Oprosti, Pupsik, vratit ću se kao i do sada! Dok tvoja Flea hoda gore. Pričekaj me i vratit ću se. Možda jedan…»

      Izya je pročitala bilješku i, pišući na listu rukopisom oca i Intsefalopat, sakrila ga u džep i obrisala natpis s vrata.

      – Pa, stara kozo, imaš. – Uzeo sam mobitel i poslao SMS ocu. Zatim je ušao u kuću i majci dao notu. Čitala je i slegnula ramenima.

      Pusti ga da jaše. Mi ćemo je zamijeniti. A ni riječi o nastavku oca. Razumiješ?

      – Naravno, majko, razumijem… I uzmimo svinju od ravnatelja, a? predložio je.

      – Što si ti? Moramo učiniti sve u skladu s poveljom i pravdom.

      – I viče na mene pošteno?

      – On je direktor. On zna bolje. I on će se pred Bogom opravdati.

      – Je li to ona koja visi o zidu u uredu?

      – Skoro. Tamo visi željezni Felix, njegov zamjenik. U redu, idi domaći.

      – jesam. Mama, mogu li ići u šetnju rijekom?

      – Idi, ali upamti, štene: utapaj se, ne vraćaj se kući. Ubit ću te… Razumiješ?

      – Da. – viknula je Izzy i nestala iza vrata…

      APULAZ 3

      – Ne, zaštitniče, mogao bih ostati, srce mi je slabo…

      – Ništa, ovdje u Sankt Peterburgu ćete disati plinove i lakoću.

      Harutun je još uvijek želio nešto reći kako bi ostao s Klopovom suprugom, ali on je postao zamišljen i pogledao prema puzećem dvostrukom repu na koljenu i palcem pritisnuo insekta u tkaninu hlača.

      – Što ste htjeli izbaciti? – sarkastično zaškripajući očima pitao je Ottila.

      – Nemam novca ni lijeka.

      – Pa, to je rješivo. Sve plaća proračun. Ako nađemo nos.

      – A ako je ne nađemo?

      – A ako ga ne nađemo, svi troškovi će se odbiti od vas.

      – Kako?

      – I tako je. Ako i dalje postavljate glupa pitanja, možete izgubiti posao. Shvatio?

      – Tako je, razumije se. Kad idemo?

      – Glupo pitanje. Već bismo trebali biti tamo. Idemo sada!

      – I što je tako brzo? Nisam spakirao kofer?

      – Uvijek ga moramo spremati. Znali ste gdje dobivate posao… Usput, ista stvar…

      – Što?

      – nisam spakirao kofer. Da, ne trebaju nam. Po dolasku kupite ono što vam treba. Imam bankovnu karticu.

      – A ako nema dovoljno novca?

      – On će baciti. – i opet je okružni policajac gurnuo prst u strop i u obliku pigmeja skočio je, uz pomoć snijega, na stol, mašući nogom ispred nosa kolege. Ustao je i prešao stol pješice u smjeru od Arutuna do stolice. Suze i krenuo prema izlazu.

      – Zašto sjediš? idemo! – i mahnuo rukom, – i kao da je duž Sankt Peterburga, nadvio se nad Zemlju…

      Oni su napustili tvrđavu, ostavivši na vratima samo bilješku s kredom:

      «Ne brinite. Krenuli smo po hitnom rasporedu u Sankt Peterburg. Ostanite na mjestu Incefalata, a Izya – umjesto mene.. Ja!»

      A na dnu je dodatak u drugom rukopisu:

      «Oprosti, Pupsik, vratit ću se kao i do sada! Dok tvoja Flea hoda gore. Pričekaj me i vratit ću se. Možda jedan…»

      Izya je pročitala bilješku i, pišući na listu rukopisom oca i Intsefalopat, sakrila ga u džep i obrisala natpis s vrata.

      – Pa, stara kozo, imaš. – Uzeo sam mobitel i poslao SMS ocu. Zatim je ušao u kuću i majci dao notu. Čitala je i slegnula ramenima.

      Pusti ga da jaše. Mi ćemo je zamijeniti. A ni riječi o nastavku oca. Razumiješ?

      – Naravno, majko, razumijem… I uzmimo svinju od ravnatelja, a? predložio je.

      – Što si ti? Moramo učiniti sve u skladu s poveljom i pravdom.

      – I viče na mene pošteno?

      – On