Ludi detektiv. Smiješan detektiv. StaVl Zosimov Premudroslovsky

kraj kreveta skinuo se i popeo se da savlada svoju ženu, koja je hrkala od gušenja. Nije se ni pomakla. Kad se popeo na suprugu i nalazio se između zida i njegove žene, zadivljen je hrkanjem i vjetrom s usana ljupke polovice. Ottila je duboko udahnuo zrak i podigao gornji dio prsa, malo veći od glave, zabio glavu u stražnji dio glave do spavaćeg pleksusa njegove žene. Položio je uho na donje i gornjim prsima prekrivao gornje uho. Hrkanje je nestalo i drijemao je poput bebe, u toplini i ugodi.

      Ujutro se probudio zavijen na jastuku. Nije bilo supruge. Otišao je do umivaonika i, oprao se, obukao se u punu haljinu. Otišao je do vrata ulaza u Strongpoint, uzeo kvaku i… Vrata su se u toj situaciji otvorila od njega i zakucala, u trenutku kad je pritisnuo kvaku na vratima, odvlačeći Ottilu u prostor Strongpoint-a, kao da nema važan zračni stvor. Uletio je i srušio se na ženu Mount Mount. Trbuh s grudima obgrlio se i bacio ljekovita leđa.

      – Što si ti? Izoldushka!? – pitao je iznenađeno u letu i nakon toga osjetio bol u stražnjoj glavi, udarajući o pod.

      – Obriši noge, ja sam se tamo oprao. lajala je i nastavila maziti pod, savijajući se u donjem dijelu leđa, leđima prema njemu. Policajac je obišao njezino dupe, obrisao noge, obukao papuče zečjim ušima i ušao u ured. Prvo što je učinio, popeo se na stolac, zatim prišao telefonu na stolu i povukao ga do svog ruba. Podignuo je telefon, sjeo na rub stola i stavio ga na uho. Nazvao je telefon svog šefa i, odmahnuvši nogama, čekao, brojeći zvučne signale.

      – Ullah! – začuje se s druge strane žice nakon pedesetog tona.

      – Drug maršal? Zove se gospodin okružni general Klop.

      – Ahhhh… jesi li to ti? – Komesar Marshall bio je nezadovoljan, – kako stoje stvari na novom mjestu? Nisi dugo zvao, počeo si zaboraviti tko si… hmm, hranjenja.

      – Ne, što si, Eximendius Janis oglu Snegiryov. Jednostavno nije bilo razloga da uzalud uznemirujete starije glave.

      – Baska, kažeš, patuljak?

      – Uh… ne, oprosti, skloni se.

      – Dobro, razjasnimo kasnije o etici podređenih i vlasnika. Pa, što imaš, nešto važno?

      – Da!!!

      – Što vičeš, pigmej nije ruski?

      – Oprosti, da.

      – U redu, razgovarat ćemo i o granicama zvuka prihvatljive stope telefonskih razgovora usvojenim u prvom čitanju zakonodavne skupštine Moskve i Rusije.. I pa, što je s vama, Smrdljiv Klop? I hajde brzo, kasnim na sastanak.

      – Jeste li gledali sinoć sljedeći broj Call centra?

      – Ne, imam DiViDishka. I što?

      – U Sankt Peterburgu je ukraden spomenik Nosu.

      – I što?

      – Želio bih istražiti ovaj slučaj, ako mi dopuštate, časni gospodine Marshall.

      – Što drugo iz nosa, nitko mi nije prijavio, govorite jasnije. Koji im je spomenik odsječen nos?

      – Pa, s Gogolom..

      – Gogolov nos odsječen?

      – Ne, Gogol ima priču o FNL-u.

      – I što?

      – U čast ove priče, u Sankt Peterburgu je postavljena spomen-ploča i ukradena je. I otprilike znam tko je to učinio.

      – beskućnici ili što? Nitko drugi. On je bakar. A što želiš od mene?

      – Riješite ovaj posao, uložak.

      – Zato se zauzmite, što je? Ali samo u slobodno vrijeme.

      – Ali trebat će mi troškovi, putni troškovi, hrana, smještaj u hotel, vožnja taksijem.

      – M-da. Trebalo je započeti s tim. To je samo da biste stigli do Sankt Peterburga, a možete i zeca voziti vlakom, afera Bomzhovskoe, tako da hotel nema nikakve veze s tim. Možete je promijeniti u stanici ili, u najgorem slučaju, kod beskućnika u podrumu. S njima ćete proždirati. A u gradu i pješice možete hodati zajedno s znamenitostima Sankt Peterburga. Nema novca u proračunu dok ne završim gradnju vikendice. Pa, razumiješ li me?

      – A s blagajne mog Strongpoint-a? Ovdje sam malo pokupio novčane kazne od poljoprivrednika.

      – I puno?

      – Da, to je dovoljno po prvi put.

      – u redu. Uzmi sa računa. Ako riješite problem, vratit ću troškove potvrda o prodaji, ali ne?! Nije na meni da odlučujem, jer novac je javni.

      – Dobro, Eximendius Janis oglu Snegiryov. Naravno, imam malo vremena, ali smislit ću nešto. – Ottila je spustila telefon i zadovoljno ležala na stolu, ispruženih ruku.

      – Evo ga, novi posao! Sad će o meni saznati na adresi Petrovka 38.

      Vrata su puknula i pojavile su se neizmjerne dimenzije Isolde Fifovne, njegove glavne polovice.

      – Hoćete li jesti? – tiho je upitala, – i ne lutajte po stolu, obrisala sam ga.

      – ovdje ću doručkovati!

      – Što to znači OVDJE? Jesam li konobarica ili nešto slično? Idi u kuhinju i jedi kao i svi drugi. Neću nositi.

      – Volio bih, ali Marshall bi me trebao nazvati.

      – maršal? Rekao bih tako. Zatim pričekajte. Sin će sada donijeti što je ostalo. I sklonite se sa stola, Sherlock Holmes… Hahaha … – nasmijala se i ušla u drugu polovicu kolibe.

      Vrata ulaza pukla su i na vratima se pojavio kaplarski Incefalopat.

      – Mogu li dobiti uložak?

      – Uđite i sjednite… Imamo posao… Sutra idemo u Sankt Peterburg. – Ottila je ustao, okrenuo se i sjeo u stolac.

      – Zašto?

      – Ukradeni spomenik pred nosom Gogola traže.

      – Aaaaa … – Encefalopat je ušao i sjeo u stolac za podređene i posjetitelje, bacivši nogu na stopalo. – Imam na umu, Bos…

      APULAZ 2

      Harutun Karapetovich izgledao je mršavo i dugo. Lice je bilo tipično kavkaško. Kosa je siva, dugačka do ramena, čak i kao slama. Na Tiechki je postojala čvrsta ćelavost zarađena prethodnim radom kao domar gostujućim radnicima. Prije toga radio je kao stočar, nakon deset godina zatvora, kao politički zatvorenik. Anegdota je o Lenjinu, vođi proletarijata, pa čak i svinjama, govorila revizoru u seoskom vijeću i to je odjeknulo. Lenjin bi reagirao lakše, samo se nasmijao, ali tamošnje lokalne vlasti – ne. Ali bilo je to u post sovjetsko doba. I zbog toga je nestankom sovjetskog sustava nestala i kaznena prijava. Saniran je i dobio je plinske povlastice. Ali s umirovljenjem je želio biti koristan za društvo, a zatim je suprugu novog okružnog policajca namamio svojim plavim očima i… ostalo je HACK… Dakle, mislim da ne psujem… Pa je otišao u kaplara u okružnom policajcu, a čin je ostao od vojske.

      Svidio mu se engleski detektiv Poirota i zato je pušio cijev poput Holmesa, samo ih je zbunio. Nosio je šešir i brkove, poput Elkyl-ovog, samo Gruzijski. Čak je i kanta kupila sličan i kaput od kaputa od radnika u Mariinskom kazalištu opere i baleta za kutiju mjesečine. Cipele su izrađene po narudžbi susjeda koji je služio kao obućar u zoni. Čak ih je nokautirao igle, a kad je hodao, pogotovo po asfaltu, kliknuo je poput konja ili djevojke s Broadwaya. Nos mu je bio poput orla, a velike oči poput lemura.

      «Dakle», rekao je Ottila i sjeo na poseban stolac. Izya je zalupila vratima i ušla u ured. Na pladnju je nosio pržena jaja s ribom i omiljeni svježe cijeđeni sok od češnjaka. – dođi brže, inače se piton već grmi.

      – Fuuuu! – nacerio