Savršeni Izbor. Sophie Adams

i organizovanja mojih sastanaka, odmah je skočila na noge i predala mi poruke od tog popodneva.

      „Zvao je Majkl Stern, gospodine Kalahan“ – rekla je dok je moje ime skliznulo s njenih napućenih usana crvenih poput njene kose – „Zamolio je da se nađete s njim u Ričmontsu. Izgleda da ima nešto o slučaju Meknair.“

      „Hvala vam, gospođice Monro.“ Iako predstavlja iskušenje, pokušavao sam da se smuvam samo sa sekretaricama kada njihov rad više nije bio zadovoljavajući. A ovih je dana prilično komplikovano pronaći dobru sekretaricu.

      Nakon što sam ušao u kancelariju i ostavio kopiju skandaloznog slučaja na stolu, poslao sam poruku Majklu, kolegi s fakulteta koji mi je postao jedan od najboljih prijatelja, i rekao da ću biti u restoranu za otprilike pola sata. Bilo bi fino popiti viski i malo s njim popričati. Od kad je firma CLM Lawyers Associated preuzela problematični slučaj Mekgregor, zadubio sam se u zapetljani proces koji se bavio korupcijom na neviđenim nivoima i u raznim sferama moći. Džoš je hrabro prijavio svoje bivše prijatelje, ali se zezao s ljudima koji su na položajima bili već godinama i profitirali od potplaćivanja i pranja novca.

      A i nedostajalo mu je žensko društvo. Nisam bio tip čoveka koji je ulazio u veze. Moji slučajevi su bili kratki iako veoma zadovoljavajući za obe strane. Trajali bi oko tri vatrena meseca u krevetu i usledio bi kratak oproštaj bez prilike za suze. Ipak je prelepi dragulj ulazio u jednačinu. Možda se čini neverovatno, ali mogao sam da održim dobar odnos s bivšim ljubavnicama, koje su činile sve za priliku – malo verovatnu – da se vrate u moj krevet.

      Otišao sam u kupatilo, oprao ruke i lice, skinuo kravatu, a zatim i košulju i otišao do malog ugradnog plakara od hrastovine gde se nalazila kolekcija besprekornih košulja i kravata u raznim bojama. Odabrao sam belu košulju i kravatu u boji vina zbog koje će ugalj sivo odelo večeras da izgleda elegantno. Dok sam nameštao manžetne, pregledao sam poruke na laptopu proveravajući ima li nešto hitno što zahteva moju trenutnu pažnju. Kad sam pregledao poruke, namestio sam kravatu, obukao sako, zgrabio ključeve, mobilni telefon, novčanik i ponovo krenuo prema izlazu.

      „Odlazim, gospođice Monro. Laku noć.“

      „Vidimo se sutra, gospodine Kalahan“, rekla je uzbuđeno.

      Ispred kancelarije stajao je Bil, moj vozač i privatni telohranitelj, pored crnog mercedesa.

      „Kući, gospodine Kalahan?“

      „Ne, Bile. Idemo u Ričmonts.“

      Bivši marinac je klimnuo glavom, popravio kravatu i otvorio mi zadnja vrata. Od incidenta kada je klijent pokušao da me napadne jer je izgubio na sudu, Bil je stalno bio prisutan pored mene. Zbog ozbiljnosti slučaja na kome sam radio, bilo je nezamislivo da budem bez zaštite telohranitelja.

      Nakon nekoliko minuta smo se zaustavili ispred prelepog zdanja u kome je bio Ričmonts. Restoran se nalazio u vili koja gleda na jezero i bio je jedno od glavnih mesta gde se društvo u Raliju kretalo. Lui, vlasnik, bio je diskretan i efikasan biznismen koji je poznavao svoju važnu klijentelu kao svoj džep.

      Dok sam izlazio iz automobila, naleteo sam na Majkla koji se spremao da uđe.

      „Zdravo, prijatelju“, rekao je rukujući se sa mnom, a ja sam ga potapšao po leđima. „Dugo se nismo videli.“

      „Ništa mi ne pričaj. Nisam znao da dolaziš u Ričmonts. Uvek sam govorio da je previše uštogljen za tebe“, rekao sam šaljivo, a on se nasmejao praveći grimasu.

      „Od kad sam taj glas čuo prvi put na porodičnoj večeri, navukao sam se. Ako se ne budem pazio, potrošiću sve što zaradim na večere kod Luija samo da čujem slatki glas nove devojke.“

      Dok smo ulazili u restoran, smejali smo se i ja sam krenuo da se našalim kada mi je slatki, kristalno jasni glas zazvonio u ušima. Bio je to najlepši i najčistiji zvuk koji sam ikad čuo. Nikad nisam bio osetljiv niti sam mnogo cenio umetnost, ali dirnula me snaga i strast koja se ogledala u tom glasu. U istom trenu se moj mozak zapitao da li je i vlasnica lepa poput zvuka koji je stvarala i pogled mi se uperio ka bini dok sam treptao i prilagođavao se blagoj svetlosti. U tom trenutku sam je ugledao.

      Veličanstveno. Nije bilo druge reči kojom bih opisao eteričnu lepotu žene na bini. Bila je naslonjena na visoku stolicu s mikrofonom ispred usana. Duga, plava kosa padala joj je u velikim loknama preko ramena dosežući skoro do uskog struka opasanog plavom svilom. Bleda koža kao da je svetlucala pod nežnim svetlom i mogao sam da je zamislim kako leži gola na mom krevetu s kosom rasutom po jastuku i prelepom dijamantskom ogrlicom koja naglašava njenu lepotu. I to je sve.

      „O, prokletstvo! Nisam ništa smeo da kažem“, Majkl je mumlao pored mene.

      „A, šta kažeš?“, odgovorio sam, zbunjen jer nisam hteo da skinem pogled s te prelepe žene na bini.

      „Znao sam da nisam smeo da te upozorim. Sad će Damijen 'pastuv' Kalahan da pokuša da odvuče plavušu u krevet po svaku cenu“, rekao je tihim glasom da ne privuče pažnju prepune sale koja je aplaudirala nastupu prelepe plavuše.

      Odvratio sam pažnju od nje i pogledao u Majkla predatorskim pogledom i nasmejao se.

      „Dobro me poznaješ, prijatelju.“