Преживљавање Шизофреније. Richard Carlson

картона. Уклонили смо поклопац канализације на улици у нашем суседству“, објаснио сам Стивију. „Жохари су били одмах ту са стране шахта.“

      Зазвонило је. Док је господин Пекни почео прозивање, Џејсон је устао са свог седишта, дохватио теглу и понео је према свом столу на крају учионице. Сво време сам га посматрао, надајући се да је неће случајно поломити.

      „Врати му жохаре“, наредио је господин Пекни. Џејсон је вратио теглу а ја сам се насмешио, осећајући како ми се стомак трза од радости.

      Поглавље 10

      Ја за председника!

      На мом пословном часу у средњој школи морао сам да урадим усмени извештај. Сваки студент је морао да опише могући избор каријере. Одлучио сам да будем председник Сједињених Држава. Верујем да сам изабрао да будем председник зато што ми је то рекао неки нагон; у то време сам мислио да ми то говори интуиција.

      Тог поподнева, након школе, сео сам поред мог доброг друга Мета у аутобусу.

      „Данас сам имао усмени извештај на пословном часу“, објаснио сам. „Мислим да је добро прошло.“

      „О чему се радило?“, Мет је подигао поглед са књиге на крилу коју је читао.

      „Мој је био о томе да будем председник. Пројекат је требао да има везе са могућим занимањем које бисмо волели да имамо. Ја ћу једног дана бити председник“, објаснио сам.

      „Хоћеш ли започети револуцију и вратити земљу под диктатуру, или ћеш пробати да те изаберу?“, упитао је, а његова озбиљност ми је изазвала пецкаво, смешно осећање изнутра. „Не знам да ли би ЦИА истрпела твоје свргавање владе.“

      „О, ја желим да ме изаберу, али нећу претворити земљу у диктатуру.“

      „Шта ћеш да радиш пре него постанеш председник?“, упитао је. „Уз помоћ чега ћеш стићи до тога?“

      „Претворићу очев посао у каријеру са пуним радним временом, са радницима“, објаснио сам. „А онда, можда се кандидујем за гувернера, па онда за председника“, рекао сам.

       „Ја ћу гласати за тебе“, рекао је. „Мислим да ћеш бити добар председник.“

      „Хвала ти“, одговорио сам а Мет се вратио својој књизи.

      На тренутак сам погледао у страницу коју је читао. Затим сам погледао кроз прозор, рачунајући колико година ћу морати да чекам док не дођем до доба потребног да бих био председник.

      Двадесет година.

      Чинило се као цео животни век.

      Поглавље 11

      Писмо

      На мојој првој години из енглеског, морао сам да напишем писмо лику супруге из приче коју смо прочитали, чији муж је извршио самоубиство. Наставница је рекла да је мој рад „хладан“, а ја сам био збуњен. Касније сам дао рад оцу да га прочита, и он га такође није похвалио. Био сам још више збуњен. Нисам био способан да нормално комуницирам са људима.

      Госпођа Гетнер је прозивала сваког студента на подијум да узме свој рад. Кад је прозвала моје име, устао сам с места и отишао до ње. Док ми је давала писмо, рекла је: „Твој је веома хладан.“

      Узео сам папир гледајући у оцену добар, осећајући постиђеност пред разредом. Обрве су ми се набрале док сам се враћао на своје место. Зашто је мој рад хладан? Шта