Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

sine, znam da su se granice medicine ka i granice tehnike proširile do savršenstva, ali isto tako znam da dođe vrijeme kada se, i pored najveće tehnike i pored najsavremenije medicine, nekome ne može pomoj, pa makar taj ima svo blago svijeta. E tako ti je bilo i sa mnom. Dobik temperaturu oko četeres. Ođe u Berane me pregledaše te me pod itno prebaciše u Podgoricu. Ni tamo nijesu znali što će sa mnaom te pravac na VMA u Biograd. Ljuđi moji, temperatura ne pada cijelik dvades dana, a ja kopnim ka snijeg na Sunce. Smrša sam ciglih dvades kila. Roditelji da polude. Ljekari vele: Spremajte se za najgore. Žena plače, ne prestaje. Dođe nam jedan rođak da pita za moje zdravlje. Roditelji mu sve ispričaše a on im dade predlog da ojdu kod Gaca i da vide, može bit, će mi on pomoj. Roditelji ojdoše ka bez glave i bez duše kod njega. Namjera im bijaše da ga mole da pomogne a oni će dat sve što mogu od svoje sirotinje. Svi znaju da su moji roditelji najsiromašnije živjeli u selu. On ik primi ka rod najrođeniji. Ugosti ik i reče da će šnjima pravac za Biograd. Ponijo je sa sobom trave i korijenje i doša. Ja tad ništa nijesam zna za sebe, nijesam zna ni da li je dolazijo, ali mi je tata reka kasnije da je on bijo, da je njegove ruke drža na mene, da mi je da neki odvar koji je skuva u bolničku kuhinju, da sam ja to izijo i da je reka tati da ga čeka tu kod mene do sjutra dok se on ne vrne. A on je poša kod Zorana Vasovoga sina da se saš njime vidi. Ja sam se za po sata rasvijestio iz beude. Temperatura je nestala ka da je nikad nije ni bilo. Konzilijum ljekara je doša čudeći se kako sam ja za tren oka ozdravio, a oni me nijesu mogli dvades dana izliječit. Jopet su uradili sve analize i jopet je sve pokazalo odlične rezultate. Poslijen jutarnjih analiza su me otpustili iz bolnice. Sve smo pokupili i baš da krenemo kad ete ga Gaco.

      ,Što ste šćeli, otić bez mene, jel? E ne može!’ Našali se on sa nama i mi zajedno pođosmo. Pred bolnicom nas čeka Zoran koji nas kolima prebaci do autobuske.

      ,E moj čika Đuro – veli Zoran mojeme ocu – nej vjerovat a ja ti se mogu zaklijet na đecu da je sinoć lično predsjednik Tito zva našega strica Gaca do ojde da ga posjeti. Sta sam ka ukopan kad sam to čuo. Nije šala moj sine, u to vrijeme, da se ojde kod Tita.

      Mnogo kasnije, meni je đedo ispričao da je on sa svojim moćima uticao na Tita da bi ga on pozvao na razgovor. Rekao mi je da je kod svih ljudi postizao uspehe uticajem na njihovu svest, pa je rešio da to isproba na najuticajniju ličnost toga vremena. Tito ga je primio i sve je prošlo u najboljem redu, a kada je đedo otišao, Tito je otresao glavom kao da se probudio iz nekog sna.

      Mi smo se vrnuli kući a posjen su po selu pričali kako ga je Tito zva da bi moga popričat s najmudrijim čoekom Crne Gore. Vele i da su se slikali i da su neki viđeli tu sliku, a među njima i moj otac Đuro, kad je iša u posjetu kod njega kući. Pa ako koza laže rog ne laže, vele naši stari. Ete ti sine, to je priča mojega života đe sam se uvjerio da je njegova energija i da su njegove trave i korijenje mnogo delotvornije no sve tablete i injekcije ovoga svijeta.’

      Treću priču je počeo Tomo:,Slušaj sine, moja je priča malko drugačija no njine. Rej ću ti samo da sam iša kod toga čoeka više puta i vazda mi je pomoga. Ali jednom ja svrnu kod njega, više da ga posjetim no što mi je išta treba. Kad tamo, kod njega neki ljuđi i žene. Bog ti ga zna oklen su došli. Pozdravik se sa svijema pa rekoh: Neću sjeđet, no sam doša samo da ti zahvalim i da ti rečem da od moje malaksalosti i bola u nogama nema niđe ništa. Viđi me, stojim ka stijena. Širim ruke i svima se pokazujem. Nikakva me sila ne može mrdnut s mjesta.’

      ,Misliš Tomo?‘ upita me Gaco sa njegovijem vazdan blagijem glasom. Ne mislim, no znam Gaco – odgovorih mu.,Dobro Tomo, ondak se nej ljutit da ti nešto pokažem.’ A đe Gaco da se ljutim, ti da mi ruku posiječes ja se na tebe ne bi naljutio.

      Tad on pruži ruke ka meni. Malo malo i ja poček osjećat ka da neka sila prolazi kroz moje tijelo. Ene čuda, dok sam staja vako uspravan a tijelo mi se poče samo micat čas tamo čas vamo, čas naprijed čas nazad. Ruke mi uz tijelo a ono se savija skoro do zemlje. Pomislim, sad ću padnut a jopet me neka sila podiže, a da me on nije ni prstom dotaka. Kad me ispravi, šlapnu rukama a ja ka da sam se iz nekoga sna probudijo. Sve znam, sve sam viđeo a jopet ka da sam spava. Rekok: Bože dragi, čudnog li čoeka i čudne li sile u njemu obitavaju.

      Ete ti sine moje priče. Nije duga ali je čudna i istinita.’

      Zatim nam se Marko ovako obrati: „Direktore, a i svi ostali, obratite pažnju na ovu priču jer mi je ona bila najinteresantnija, a nekako je, kad čovek malo bolje razmisli, veoma prihvatljiva.“

      ,E sluša sad mene da ti ja rečem par rečenica. Ada znam da je nemoguće vjerovat, ali tu je selo, pa ti oni svi mogu potvrdit’ – poče svoju priču komšinica Ljuba.,Mojega muža Mikana strefi šlog. Ukočiše mu se ruka i noga i ne mogaše ni jednu jedinu riječ progovorit. Liječili su ga svi ljekari Crne Gore. I moj sin je doktor, ali džabe, ni on ni ostali mu ne mogaju pomoj. Osta mi čoek ukočen, ni da se mrdne, ni da progovori. Sve moguće banje i sve moguće terapije ne davaju nikake rezultate. Đe smo čuli tu smo ga vodili. Niđe ništa da pomogne. A on gljeda u nas i sve bi šćeo nešto da nam reče, ali ne može. Tako prođe oko šest mjeseci. Mi više izgubismo svaku nadu za njegovo ozdravljenje. Dolazi rodbina i komšije sa svijek strana da ga posjete. Dođe Panto, Stojanov sin. Oni žive na kraj sela i on, kroz razgovor, pomenu Gaca. Tog trena, moj Mikan ka da dobi neku snagu. Poče klimat glavom mučeći se da nešto progovori. Što je Mikane? Šta te toliko uzbudilo? Jel ti što teško? Pitamo mi, a on samo odmahuje glavom. Tad Panto reče:,Me se čini da se on uzbudijo kad sam ja pomenuo.’ Tad Mikan jopet zaklima glavom i ondak ga ja upitak: Mikane, oli da te povedemo kod Gaca? On jopet zaklima glavom. E moj sine, tad mi bi jasno što nas je on onako gleda. Htijo nam je reć da ga vodimo kod Gaca, ali nije moga. Mi se spremismo i bogme ga s teškom mukom povedosmo kod njega. Primi nas čoek, sve redno i poče š njime da radi. Kako on pomjera ruke, tako se Mikanu pomjeraju čas ruke, čas noge. On se znoji, sve mu niz obraze voda curi. Stade čoek, uze malo vazduha, pa ondak poče da nam objašnjava:,Viđi Ljube, neću ve lažat jer nikad nijesam laga, pa neću ni sad. Njegovo stanje je baš mnogo loše. Jedino me raduje što mi pokazuje da prolazi tako malo energije da se jedva na prste osjeća. A što ćemo. Ova se bolest i tako i tako ne može izliječit sa dvije, tri masaže. To ti je isto Ljube ka da peglaš veš pa ti pregori kabal. E tako ti je kod njega. U mozgu izgorio nerv koji prenosi komande tijelu, pa sad tijelo nema što pokrenut. Neću ve ohrabrit, ali vi iskreno moram reć da me raduje i to malo energije koje prolazi kroz njegovo tijelo. I to malo je za mene veliki pokazatelj. No sluša – lakše je meni pojakat na konja i doj do vas, no vama da se š njime prtite, pa ću tako ja dolazit jedno petnaes dana, dok on ne počne sam da odi.’

      Kako on to izreče, tako Mikan poče da klima glavom i prvi put poslijen toliko vremena poče da izgovara. Ja ja ja. On ka malo dijete koje tek počinje pričat, a nama suze na oči od radosti. Tad se Gaco okrenu i saš njime poče pričat:,Viđi Mikane, ja znam da me ti sve razumiješ. Jel tako?‘ Mikan klimnu glavom i jopet reče – ja. Svi se tome začudismo.

      ,Ja ću ti Mikane otvoreno ispričat o nečemu što mali broj ljuđi na ovi svijet zna. Ovo mi je zapis koji je osta još od mojega prađeda i biće ti čudno kad ga budeš sluša, ali znaj da je istina.’

      On ojde do sobe i vrnu se sa nekom prastarom sveskom. ‘Eve Mikane, sve je ođen zapisano. Ljudski mozak rabota od četiri do sedam, a kod fenomena do deset procenata. E viđi, sve ono što je pregorjelo u onijeh četiri do sedam procenata to se sa ovijem vježbama i sa mojijem radom može zamijenit, popravit i izliječit. To je rabota isto ka da uzmeš jedno stablo obima oko petnaes centi i kroz njega se trudiš golijem prstima da načiniš rupu. Nije lako, ali moraš bit uporan i moraš vjerovat, jer kad čoek vjeruje, ondak može postić sve na ovi svijet.’

      Svi smo tada mislili – e Bože čudna čoeka! A mojeme Mikanu oči sjaje, klima glavom i samo veli – Ja.

      ‘Ođe su ti, moj Mikane, napravljene take vježbe da se ljudski mozak može razvit do takijeh razmjera da oni čoek koji vježba može samo stajat i gledat u drugoga čoeka a ovome će glava puknut ka da mu je neko turija bombu u nju. Eno pogledaj.’ Mikan je seđeo na krevet a nas troje za stolom.,Dršte svi troje taj sto što možete jače.’ Mi ga dohvatismo i stegosmo a Gaco samo ispruži ruku i pomjeri je. I nas