Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

travi ili u vodi. Nastavio sam. Uspevao sam sve više i više. Te godine sam uspeo da dođem do sto osamdeset i šestog dana gledanja u Sunce jer su počeli kišni dani. Posle tih kišnih dana počeli su snegovi i to je potrajalo do polovine aprila. Otopio se sneg a ja sam opet nastavio sa mojim vežbama. U nastavku, posle pauze od nekoliko meseci, prvih trideset i jedan dan sam gledao u Sunce po minut, svakodnevno povećavajući po minut dok nisam postigao vreme do kojeg sam prošle godine stigao a onda sam opet svakodnevno dodavao po deset sekundi. Đedo mi je rekao da ću uspeti sledeće zime da kontrolišem svoja osećanja, da ću moći bos da idem po snegu a da neću osećati hladnoću. Kada je temperatura prešla dvadeset stepeni, đedo je stavio vodu u belu staklenu flašu koju je zatvorio čašicom od rakije na kojoj nije bilo nikakve nalepnice i izložio je sunčevim zracima. Svako jutro u osam sati je stavljao svežu a u petnaest sati je micao sa tog mesta izloženog suncu dajući mi da pijem tu vodu. Bila je topla i bljutava ali sam primetio da mi je telo mnogo svežije. I na taj način sam dodatno unosio sunčevu energiju u organizam. Stvorio sam, kako je đedo rekao, energetske baterije i svakodnevno ih punio. Jednom prilikom, dok sam bos meditirao po šumi, naglo sam se približio ogromnoj zmiji koja je sklupčana čekala svoju žrtvu. Kada sam se približio na nekih pola metra, ona je reagovala. Umesto da me napadne, odjednom je počela da beži od mene. Uplašio sam se. Prekinuo sam meditaciju i onako prestrašen pošao kući. Pred kapijom me je, sa osmehom na licu, dočekao đedo.

      ‘Jesi li se dobro uplašio sine?’

      Kako nisam đedo. To je bila najveća zmija koja se može zamisliti. Dvaput je bila veća od mene. Nisam je video i kada je trebala da me upeči ona je naglo pobegla od mene.

      ‘Znam sine, sve sam video. I to me posebno raduje.’

      Opet sam se začudio. Mada sam znao za njegove sposobnosti, ipak sam se pitao kako je on mogao da zna, kako je video i šta ga je tu posebno obradovalo.

      ‘Moj sine’ – poče da mi odgovara đedo kao da mi čita misli. ‘Video sam kako si se prestrašio ali sam video i da se zmija koja je bila spremna za napad, prestrašila od tebe i pobegla. A znaš li zašto je to učinila? ‘

      Ne znam đedo.

      ‘Zato sine, što je ona osetila tvoju bioenergiju pa umesto da te vidi kao dete, ona te je videla kao plamen i za to je pobegla. Zmije se ne plaše vode ali zato od vatre beže kao lude. Današnja vežba i meditacija ti je propala ali ćeš je sutra ponoviti. I ne boj se sine. Ako bi neko uhvatio pun džak zmija i pustio ih na pola metra od tvojih bosih nogu, sve bi one pobegle na drugu stranu i ni jedna te ne bi upečila.’

      Ove reči koje je izgovorio moj đedo su me uverile u čudne moći koje sam postizao sa ovim vežbama i meditacijom. Normalno da sam nastavio i da sam postizao odlične rezultate. Ulazio sam u neki novi, za mene drugi, nepostojeći svet. Kada bih pružio ruke sa dlanovima okrenutim ka nebu ili ka nekom drvetu, osetio bih da se sa neba ili sa tog drveta vodopad energije uliva u moje dlanove. Ili kada bih svoje gole grudi i lice naslonio na hrast, prosto bih osetio kako njegovim žilama i stablom prolaze sokovi života koji se ulivaju u moje telo. Đedo bi me vodio u hrastovu šumu i tu me ostavljao da po nekoliko sati potpuno go posmatram stabla. U početku se ništa nije dešavalo. Dosta kasnije se i sa jedne i sa druge strane stabla počela pojavljivati žuta boja. Pohvalio sam se đedu a on mi je objasnio da je to odlično i da samo nastavim. Upornošću i napornim vežbama uspeo sam oko stabala da vidim spektar boja koje su iz dana u dan postajale sve vidljivije. Đedo me je uvek stavljao na nova i nova iskušenja. Ovaj put sam potpuno go morao da budem u vodi nekoliko sati. Planinska voda i u letnjim danima ne može biti topla a provesti u njoj po dva – tri i više sati nije ni malo lako. Ni jedan moj korak, vežba ili meditacija nisu bili laki. Shvatio sam da ništa u životu nije lako. Put do bilo kog uspeha je težak, a ovaj put koji sam ja izabrao, koji mi je sudbina odredila, izgledao je najteži od svih mogućih puteva. Uvek kada bi mi bilo mnogo teško i kada bih pomislio da više ne mogu, kao nekom čarolijom đedo bi se stvorio kraj mene i podržavao me. Pred njim su se sve moje prepreke rušile kao kule od karata. Uspeo sam u potpunosti da savladam sunčev proces. Đedo je mnogo puta usmeravao svoje ruke ka meni. Pomerao me je iako je bio po nekoliko metara daleko od mene. Pokušavao sam da mu se oduprem ali mi nikako nije uspevalo. Đedo mi je i tu tajnu potanko objasnio.

      ‘Sine, moj duh, moja vera, moja želja i procenat mozga koji je razvijeniji nego tvoj, omogućavaju mi da postižem sve ono što želim. Još dosta moraš da vežbaš ali ćeš ubrzo i ti to uspevati.’

      Dokle će više trajati moje vežbe i meditacije i kada ću ja početi da postižem ciljeve? Mnogo puta sam se to pitao a odmah nakon toga bi se setio đedovih reči da su strpljenje i mir najbolji saveznici za postizanje ciljeva.

      Ćuti, vežbaj i sve će doći na svoje mesto. Znao sam da su njegove reči da ću i ja to ubrzo uspeti samo ohrabrenje i da mi treba dosta meseci da bih to ostvario. Nebrojeno puta sam posumnjao da li ću imati strpljenja da toliko vremena provedem da bih došao do jednog cilja, ali sam se odmah po ostvarenju jednog, potpuno predavao drugom bez obzira koliko će trajati. Bio sam tvrdoglav, uporan i sasvim ubeđen da ću uspeti. A onda je đedo došao sa još jednim predlogom: ‘Sine, evo si napunio deset godina pa ćeš uskoro morati da se podvrgneš gladovanju.’

      Zašto đedo? Pa ima svega za jelo, a ti znaš kako ja volim da jedem sve što baka sprema.

      ‘Znam sine, sve znam. Opet ti kažem da ovo nije lako ali ćeš videti koji će ti se uspesi otvoriti posle ovoga procesa. Ja ću biti sa tobom i u bilo kom trenutku ako ne budeš mogao izdržati, mi ćemo prestati sa gladovanjem.

      Opet su me njegove blage reči ubedile. Počeo sam i taj proces. Mislio sam da će mi biti teško ali sam ta početna gladovanja veoma dobro podnosio. U početku sam gladovao po dvadeset četiri sata nedeljno a onda mi je đedo povećavao na trideset šest, četrdeset i osam, šezdeset, sedamdeset i dva. I to je trajalo više od dve godine. Začudo, posle tog perioda gladovanja sam jedva čekao kada će da dođu dani kada ću opet da gladujem. Đedo mi je objasnio da mi energetske baterije koje su formirane u mom telu pomažu da mogu izdržati gladovanja ma koliko dugo ona trajala. Posle gladovanja koja su trajala po tri dana, đedo mi je predložio da gladujem deset dana. Ovaj put se nisam plašio nego sam jedva čekao da počnem. Ovo malo duže gladovanje je bilo drugačije nego ova kratka. Morao sam svakodnevno da pešačim oko pet kilometara i da uz pomoć đedovih čajeva svaki drugi dan čistim creva. U toku gladovanja sam pio osunčanu vodu i to po tri, četiri litra. Uspeo sam da izdržim gladovanje a onda sam se prvi put u toku svih mojih vežbi i meditacija na velikom odmoru pohvalio jednom svom drugu iz odeljenja. On je to ispričao drugoj deci i za čas je cela škola znala za moju tajnu. Mnogi su se smejali, sprdajući se sa mnom. Nikada kao tada nisam bio ljut. Nisam ni znao da sam tog trenutka usmerio ruke ka tom izdajniku ali se on u trenutku dok mi se smejao sa drugom decom, naglo uhvatio za glavu, previo se i odjedanput počeo da povraća.

      Šta mu bi odjedanput? Pitao sam se kao što su se pitali i svi ostali. Jedan nastavnik je izneo bokal vode i počeo da ga umiva. Njemu nije bilo bolje. Jedva je dolazio do vazduha. Nisam znao da sam ja uzrok njegove slabosti. Tog trenutka me je đedo, koji se ne znam otkuda stvorio pored mene, lupnuo po rukama, koje su u neznanju i dalje bile usmerene ka mom drugu. Niko taj potez nije primetio jer je sva pažnja bila usmerena ka bolesniku. Prišao mu je i samo ga rukama pomazio a dete je ustalo kao da nikada nije bilo bolesno. Nastao je potpuni muk. Neki pas iz komšiluka je počeo da laje. To kao da je bio signal da se svi razgalame. Đedo je prišao mom nastavniku koji mu se zahvaljivao za pomoć koju je pružio bolesnom detetu. Đedo je smatrao da je to nebitno i onda on zamolio nastavnika da me danas oslobodi nastave. Nastavnik me pustio i mi pođosmo kući. Kada smo se malo udaljili da nas drugi ne mogu čuti, poče da me kritikuje. Ali i kritike su bile izrečene nekim blagim, autoritativnim glasom koji je morao da se posluša.

      ‘Šta misliš sine, da sam kasnio samo pet minuta, bi li tvoj drug ostao živ? ‘

      Đedo, ja sam se začudio šta mu bi odjednom. Samo se počeo previjati i povraćati.

      ‘A jesi li obraćao pažnju na svoje ruke?’

      Znam da si me po njima lupnuo kada si došao, ali ne znam zbog čega.

      ‘Sine, rekao sam ti mnogo puta da nikada,