Ludi detektiv. Smiješan detektiv. StaVl Zosimov Premudroslovsky

se jutro i oni su sjedili za stolom i razmišljali poput Holmesa i Watsona, tim više što je Holmes pušio opijum, a to ga nije spriječilo u donošenju poučnih zaključaka. Ali Watson je samo pio viski, trešnja, bacao se kraće, poput Lestradea, i zbog toga su bili tupi i bili su rez ispod Sherlocka. Alkohol tuši um, pa Vlada svijeta dopušta, piće i zabranjuje klijanje na Zemlji. Ali budala uopće ne treba jesti. On je zato što je budala i ne zna za mjeru. Ali obojica su bili nesuglasni i zbog toga su tako razmišljali.

      – Kampanju ovdje u selu, neko je posadio Chuy konoplju i blatio selo. – počeo je bedbug.

      – Ali tko? apchi, idot ili starac? – nastavi Harutun.

      – Ili možda treća strana? A to mogu biti samo svjedoci onoga što se dogodilo i odlučili su napredovati, nakon što su pokušali.

      – žaba, apchi.

      – Što, žaba?

      – Starčevo ime, apchi, – Žaba.

      – žaba? Hae. Neka bude žaba… Bijela žaba u čast bijelog labuda.

      – Što? Sneezy.

      – Ne, ništa. Pa, što, idemo?!.. Ali ne. Čekaj… Ajde, pojedi ga zajedno?!

      Harutun otvori oči i malo iznenađeno izbaci jezik.

      – NE protiv? – upita on i zlonamjerno pogleda očiju prema Ottilu. – niste jeli cijeli dan i noć prema planovima ovisnika?

      – Da, točno. – pljesnuvši rukama, Harutun je naglo potrčao i sjeo u drugu stolicu.

      – Što je sjeo? – Ottila se.

      – Što, što.. ja, a što sam? – Corporal je zamahnuo i pocrvenio.

      – Idi, uzmi: ima juhe, postoje kašike, tanjuri, hladnjak, – krevet je počeo pokazivati rukama, predstavljajući kuhinju. -… postoji kuharica. Pa, znate… Ozbiljan posao se pokrenuo.

      – Što? O anaši? – gušeći juhu kroz juhu, uzdahne Harutun.

      – Samo ne kihajte. Sisajte ga i ne pokvarite apetit.

      Harutun je slijedio kuharov savjet i usisao ga u sebe.

      – Potrebno je uspostaviti nadzor nad nadimkom i uhvatiti sve ovisnike o drogama.

      – Samo, apchi, provedemo radni dan u zajednici na selu.

      – Točno! A maršal će pokriti sve naše troškove. A da opišem i uništim sve droge…

      – I tada ćemo uništiti ovaj nadjev.

      – Je li to legalno? Sneezy

      – Što?

      – Pa, o vepra, apchi.

      – Uvrijedite, sve ovo bit će uključeno u izvještaj, kao bonus službenom psu Polkanu, za hvatanje Idota i Toada.

      – Ali, ja sam ih, apchi, uhvatila?

      – Vi, ali još uvijek mi dugujete, sjećate se?

      – Da, apchi, sjetio se.. Neka bude Polkan.

      – … A izvještaj ćemo poslati Marshallu putem Interneta.

      – Jeste li ikad vidjeli maršala, apchi. – Arutun je usporio žlicu.

      – Ne. Iako sam jednom radio kao njegov adjutant.

      – Tko je potpisao dokumente? – Arutun posegne za haringom i rukavom dotakne masni sloj borša. Na vratima mu je prozor, kao u blagajni: postoje tajni papiri i grube, koje vam kažem tajno, nisam pljunuo više od jednom.

      – A nije znao? Sneezy.

      – Da nije prepoznao, ne bih bio ovdje.

      – Ne razumijem, živjeli ste tamo kao sir u maslacu, zašto ste morali pljunuti?

      – U ovoj zemlji pljuvanje je uvreda, a u mojoj domovini to je znak pozdrava i ljubavi, poput poljupca. Na kraju, kad se poljubiš, usisavaš partnerovo droljanje. A ovo je poljubac u daljini… Nitko mu nije vidio lice. Pa dobro, jedi i idi gledati dime.

      – A ti? Sneezy.

      – I ja ću razmišljati. Ako što?.. – Klop je zijevnuo. Ja sam pod žinkom.

      – U spavaćoj sobi?

      – U toaletu, ovna, naravno. Bolje ih zatvorite u garaži. Odatle još uvijek neće izaći do jutra.

      – A auto? Sneezy.

      – Koji auto?

      – Pa, s obzirom da je garaža, apchi, ima li automobila?

      – Postojao je jednom, točnije motocikl. Izya se slomila, sada samo zgužvani komad metala, ležeći uokolo….

      – Pa, otišao sam, šefe?! Sneezy.

      Ujutro je došao stari Toad i, primivši upute, otišao očistiti staju. U staji dugo vremena majstorova ruka nije bila nanesena i sve je tamo bilo prekriveno sranjem. Ottila je, kao i obično, sjela da poravna nokte. Želim napomenuti da svi detektivi imaju hobi koji ih tjera na razmišljanje: Holmes ima igru violine, Poirot bez imalo miješanja vjeruje u svoje sive ćelije, agent Kay ima pitu, a Klop ispravlja nokte. A kad bi bili gotovi, ubacio bi ih i rastrgao, kako bi ih opet izravnao i istodobno osjetio zveket misli.

      Bale, bala, bala, bala. I tako iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu, i… Odjednom se iz štale pojavilo gadno lice Toada i zagledalo se, smiješeći se policajcu.

      – Što želite, smrdljivče? – upita Ottila.

      – Mogu li pušiti, šefe? – upita starac nesigurno.

      – Što smrdi?

      – Nije prava riječ. Ti si, pješačio, okrenuo se oko trulog dinosaura?

      – Ne, samo sam ga bacio i pustio malog golubica, koja sama ne oksigenira.

      – Dobro, puši.

      Starac je izišao i izvadio cigaretu.

      – Čekaj!

      – Što, šefe?

      – Samo ostavi guzicu u staji.

      – Hehe, šala je shvatila. – Zašutjela po štali i htjela zapaliti cigaretu…

      – … Cant, ili što? – Bug bug.

      – Ne, šefe, samo Belomor.

      – Dođi ovamo.

      Stari je ispružio cigaretu. Ottila ga je uzela i zapalila. Cigareta je bila čista, bez dodataka.

      – Na, dim. – Dao Ottilu cigaretu Toada.

      – A vi ste nam dugo vremena?

      – Ovdje sam već šest godina i razmišljam zauvijek. Pomirio sam se. Pljunuo je na svoju karijeru. Trgovao za ovaj prekrasan svijet iz kojeg nosi gnoj i sranja… Prokletstvo. Ukratko, od čega sam umoran?

      – Ne, kad sam živio ovdje do posljednjeg puta kad sam služio, okružni policajci promijenili su se poput rukavica.

      – I zašto?

      – Razlozi su bili različiti: previše su pili, a zatim odmjerili.

      – Pa, ne prijeti mi. Naveden sam među svojim nadređenima kao nepušač i prodavač. Reci mi nešto, mogu li dovršiti izgradnju staje prije jeseni?

      Starica je pregledala zgradu koja je napola napravljena od opeke. Srušene praznine u zidovima bile su zakrpljene: ili trula šperploča, zatim krovni materijal, zatim vreće.

      – Možeš. Samo sve to treba zamijeniti. Da, i zidovi su vam zastarjeli.

      – I koliko su stari?

      – Ohhh! Šefe, da, koliko se sjećam ova je zgrada stajala. Ovdje je nekada